U Kafe baru 16, kultnom mestu sa misijom da pomogne zapošljavanje nekadašnjih korisnika Svratišta u Beogradu, sutra je poslednji dan izložbe fotografija Predraga Buce Trokicića, „Zaboravljena zemlja“.
Predrag Buca Trokicić, učitelj, fotograf, umetnik, popisivač-anketar, restaurator, pasionirani ljubitelj životinja, filantrop, Čovek, fotografijom izgovara ono što puki posmatrač njegovih dela nosi u srcu.
Fotograf nepodnošljivog trajanja, kako je Predraga Bucu Trokicića nazvao istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević, najradije „ide i gleda“, smatrajući reči suvišnim, osim, ako te reči ne dočaravaju dodatno taj Trokicićev „haiku svet“. Tu pravu simbiozu reči i fotografije čine Trokicićeva dela drugačijim.
„To je više potreba za šetnjom, a fotoaparat je tu, pored mene, u ruci. Šetam jednu prelepu haski ženku i idemo tako i tražimo motive, boje, linije… Bilo šta što mogu da uklopim u moj način gledanja“, priča nam Predrag Buca Trokicić, dok razmišlja da jednu izložbu posveti životinjama koje su nekad bile voljene, pa ostavljene.
Na izložbi u Beogradu predstavljen je tek deo Trokicićevih fotografija, na kojima neko vidi tugu, drugi angažovanu fotografiju, treći, pak, dubok socijalan nemir…
„To je ta Srbija koju ja vidim, u raznim bojama, bez mnogo ljudi“, kaže Trokicić.
Kao srednjoškolac je zavoleo fotografiju pod uticajem Dragana Papića i njegovih radova u “Omladinskim novinama”. Onda su, veli, došle devedesete u kojima nije bilo para, fotoaparata, filmova, fiksira, razvijača…
Deceniju kasnije pojavili su se i mobilni telefoni, pa su Trokicić i njegova tadašnja “Nokia” krenuli u avanturu “oslikavanja” sveta oko sebe, stvarajući na fotografijama “neku vrstu male poezije”.
“To što oko vidi, oko i napravi, a fotoaparat je tu samo sredstvo da se to pribeleži. To je moj način da vidi, a fotografisanje je samo nastavak toga”, kaže Trokicić.
Mnogi ga sada gledaju kroz njegova dela kojim sajt „Peščanik“ ilustruje svoje tekstove. Sudeći po broju objavljenih fotografija, a više ih je od 950, Trokicić je najaktivniji fotograf-saradnik „Peščanika“. Taj sajt intelektualaca građanske orijentacije prvi mu je i priredio samostalnu izložbu “Idem i gledam”, 2015. u Kafe-knjižari Meduza, u Gospodar Jevremovoj u Beogradu.
Usledila je i samostalna izložba u Domu kulture “Stevan Mokranjac” u Negotinu, krajem decembra iste godine, ali i Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu 2016, izložba “Negotinski umetnici i kolekcija dela iz fonda Doma kulture” i kolektivna izložba negotinskog Foto-kluba.
Trokicić i dalje neumorno “ide i gleda”, a vidi i ono što želimo da sakrijemo, zarasla groblja, poput onog jevrejskog u Beču, odbačene ljubimce, krupnih, tužnih očiju, zaustavljene trenutke neke sete…
“Sreća je što je taj trenutak zabeležen. Taj trenutak ostaje. Sve ostalo je – doviđenja”, kaže Trokicić, dok sa fotoaparatom u ruci nastavlja da brodi negotinskim ulicama i sokacima.
Ko zna, možda ga, baš iza nekog ćoška sačeka još koji takav nezaboravni trenutak, a izložbi će i dalje biti, u to ne sumnjamo.