Udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine“ predstavilo je u Negotinu „Belu knjigu o dobijanju energije iz otpada u Srbiji“, koja ima za cilj da da na jednom mestu prikaže različite aspekte tehnologije dobijanja energije iz otpada.
Publikaciju „Bela knjiga o dobijanju energije iz otpada u Srbiji“, koju su izradili stručnjaci iz Srbije i Austrije, u prisustvu mnogobrojnih zvanica iz Negotina, Bora, Kladova, Boljevca, Knjaževca, Niša i drugih opština istočne Srbije, predstavnika ekoloških udruženja i organizacija i zainteresovanih građana predstavili su u velikoj sali Skupštine Opštine Negotin: Igor Jezdimirović iz Udruženja „Inženjeri za zaštitu životne sredine“, Helga Stoiber hemijski inženjer i i stručnjak za za termičko tretiranje otpada, kao i Dejan Radić, profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
„Nakon prezetacija u Beogradu i Novom Sadu, na poziv „Eliksir grupe“ došli smo da prezentujemo Belu knjigu o dobijanju energije iz otpada i u Negotinu. Cilj „Bele knjige“ je da na jednom mestu obuhvatimo sve ono što su bitni elementi tehnologije dobijanja energije iz otpada, u narodu poznatije kao inseneratori. Ta tehnologija je relativno nova u Srbiji, a ima veliki potencijal da reši nagomilana pitanja upravljanja otpadom. Želja nam je bila da iskustva koja postoje u evropskim državama pretočimo na naš jezik i približimo ga kako stručnoj, tako i široj javnosti i pokažemo da ta tehnologija postoji na više od 500 mesta svuda u Evropi, često u centralnim zonama u velikim gradovima, a dobri primeri za to su Budimpešta i Beč. To je tehnologija za koju možemo reći da je savladana. Sa inženjerske tačke gledišta ona je vrlo dobro ispitana i celo postrojenje za dobijanje energije iz otpada možemo da posmatramo kao sistem koji se bavi zaštitom životne sredine. Nažalost, količine otpada koje mi stvaramo svakodnevno rastu“, kaže Igor Jezdimirović.
On je podsetio na hijararhiju upravljanja otpadom u kojoj je prvi korak prevencija nastajanja otpada, zatim smanjenje količine proizvedenog otpada, njegova ponovna upotreba, reciklaža, dobijanje energije iz otpada koji ostaje nakon reciklaže ili se ne može reciklirati, a tek na kraju odlaganje na sanitarne deponije.
„Otpad koji se ne može reciklirati je odličan izvor energije, što smo, nažalost, mogli da vidimo i na primeru velikog broga deponija koje su gorele u Srbiji. Tokom 2022. godine registrovano 1.760 požara na deponijama širom Srbije, taj broj je smanjen 2023. na 1.400, ali požari na deponijama i dalje predstavljaju veliko opterećenje na životnu sredinu: vazduh, vodu i zemljište. Ideja je da se iz otpada koji nije moguće poslati na reciklažu i koji ostane nakon separacije izvuče energija pod strogo kontrolisanim uslovima. Dve trećine postrojenja predstavljaju sistemi za prečišćavanje otpadnih voda i gasova. Tek kada sve to završimo, onih 10 odsto koji ostanu nakon inseneracije idu na deponiju, a taj otpad je inertan i može da se koristi na različite načine“, dodaje Jezdimirović.
On je ocenio da je sistem upravljanja otpadom u Srbiji tek u razvoju, kao i da „postojeće i planirane sanitarne deponije neće imati dug vek trajanja jer se sve više otpada deponije“.
„Prvo postrojenje za dobijanje energije iz otpada je otvoreno u Beogradu, blizu samog centra, koje je dobilo upotrebnu dozvolu da sagoreva otpad i na taj način reši ogromno pitanje Vinče, jedne od najvećih nesanitarnih deponija koje postoje u celoj Evropi. Dobro je što postoji interesovanje da se jedno takvo postrojenje otvori i u Prahovu. Kod ljudi postoji strah kada se pojavi nova tehnologija, ali imajući u vidu da u Evropi postoji više od 500 postrojenja ovog tipa, tehnologija je vrlo dobro ispitana i nije u eksperimentalnoj, već u zreloj fazi. Vrlo nam je poznato kako ta tehnologija radi i kako se kontroliše“, rekao je Jezdimirović i dodao da je „važno da razumemo tehnologiju i da budemo svesni da moramo imati stalnu edukaciju kako ona radi i obezbediti uslove za njeno sigurno funkcionisanje“.
„Dobro je što postoji privatna inicijativa da se takvo postrojenje napravi, jer jedan od glavnih razloga zašto ih nema više su veliki troškovi njihove izgradnje. Sa druge strane, rešavaju ogroman problem nagomilanog otpada koji negativno utiče na naše zdravlje. Kontrola rada ovakvih postrojenja obezbeđena je na lokalnom, republičkom i međunarodnom nivou, ukoliko se nalaze u pograničnim zonama. Takođe, redovno se sprovodi dugoročno praćenje parametara životne sredine i o tome izveštavaju javnost i institucije“, naveo je Jezdimirović.
„Belu knjigu o dobijanju energije iz otpada u Srbiji“ objavilo je udruženje „Inženjeri zaštite životne sredine“, a autori su stručnjaci iz Srbije i Austrije: Agnješka Maria Kuderer, Branislava Matić Savićević, Dejan Ubavin, Helga Stoiber, Hristina Stevanović Čarapina, Igor Jezdimirović, Ivana Milovac, Johan Felner i Siniša Mitrović. Recenzenti izdanja su profesori Aleksandar Jovović i Dejan Radić.
Publikacija detaljno opisuje sve tehničke i regulatorne aspekte insineracije otpada, ključne za efikasno i sigurno funkcionisanje ovakvih postrojenja u Srbiji. Upravljanje otpadom u Srbiji, koje se temelji na zakonima preuzetim iz Evropske unije, bazira se na hijerarhiji upravljanja otpadom, koja uključuje prevenciju, ponovnu upotrebu, reciklažu i energetsko iskorišćenje pre krajnjeg odlaganja na deponije.
„Tehnologija dobijanja energije iz otpada nije nova, ona se decenijama koristi širom Evrope. Inseneratorta ima svuda, u urbanim sredinama i blizu nacionalnih parkova. Cilj ove knjige je da bude usmerena ne samo stručnoj javnosti, već i najširoj populaciji“, rekao je recezent ove publikacije, profesor Dejan Radić.
Jedna od autora ove publikacije iz Austrije, inženjerka Helga Stoiber prenela je iskustva svoje zemlje koja energane na otpad koristi više od šest decenija za za proizvodnju električne i toplotne energije, a ujedno rešava problem otpada. Ona je istakla da je u Austriji 1984. bilo registrovano 1.800 deponija, a ostale su samo 62. Na svim deponijama, veli ona, „kontroliše se dovezeni materijal, deponijski gas se prikuplja, a ocedak prečišćava“.
„Teško je precizno utvrditi sastav komunalnog i kućnog otpada, gde se može naći opasan otpad poput baterija. Tako je moguće prisustvo teških metala, hlora, sumpora i dugotrajnih organskih zagađujućih supstanci (POPs). Ovi poslednji se nazivaju i perzistentni organski zagađivači. Među njih spadaju dioksini i furani. Jedan od osnovnih principa planiranja izgradnje postrojenja za dobijanje energije iz otpada jeste da u otpadu može da bude bilo čega. Zbog toga se ova postrojenja projektuju tako da neutrališu sve toksine i zagađujuće materije. Kontrola u ovoj oblasti je maksimalna, od svih grana privrede u EU, propisi za otpad su najstroži, dozvoljene količine emisija su najniže, a spisak zagađujućih materija koje se mere je najduži“, ukazala je Stoiber i dodala da je Direktiva o deponijama „ograničila da će samo 10 odsto komunalnog otpada moći da se deponuje“, te da bi Srbija do priključenja EU morala da usvoji ove propise.
Publikacija je javno dostupna i besplatna za preuzimanje na sajtu „Inženjera zaštite životne sredine“ u delu Publikacije a možete je preuzeti na OVOM linku.
