Naslovna Kultura Stefan Milenković peti put među Negotincima

Stefan Milenković peti put među Negotincima

359
0

Publici 55. „Mokranjčevih dana“ u Negotinu treće festivalske večeri predstavio se naš proslavljeni violinista Stefan Milenković uz klavirsku saradnju Hilde Švan.

Nakon što je pre nekoliko dana nastupio pod vedrim nebom na manifestaciji „Korzo“ u susret 2022. kada će Novi Sad postati Evropska prestonica kulture, Stefan Milenković održao je zajedno sa pijanistom Hildom Švan koncert na 55. „Mokranjčevim danima“, prvi zajednički resital, a njegov peti na ovom festivalu.

„Odrastao sam uz „Mokranjčeve dane“  i to me uvek vraća u to jedno vreme, toliko se toga i promenilo i u našoj istoriji zemlje, ali i u mojoj ličnoj istoriji, način sviranja, pristup muzici, mnogo toga.Ovde me to uvek vraća u jednu tradiciju,  u takvo jedno vreme koje je bilo kardinalno u mom razvitku i zato mi je i veća odgovornost da sviram u Negotinu“, rekao nam je Stefan Milenković nakon koncerta.

Neposredan, šarmantan, predusretljiv Milenković, koji je prvi put u Negotinu nastupao kao četrnaestogodišnjak pre ravno 30 godina, za prvi deo koncerta odabrao je dve sonate za violinu, Hendlovu u De-duru i Bramsovu u de-molu, obrazlažući publici istoriju svake od kompozicija.

„Delimično sam se šalio kad sam rekao da je ovo najstašniji festival, najstrašniji u smislu da je velika odgovornost, jer ga ljudi ovde prate od početka, da festival ima jednu veliku tradiciju, da zaista ko je ko u klasičnoj muzici, pogotovu u akademskom smislu, dolazi ovde, živi sa ovim festivalom. Ja uvek, zaista pokušavam da dam sve od sebe, al ovde nekako sam dodatno prestravljen“.

U drugom delu koncerta Milenković se odlučio za dela Vijenjavskog, Sen-Sansa, Sarasatea, lagana, a kompleksna i virtozna.

„Išao sam upravo u tom jednom klasičnom, tradicionalnom pravcu, čak i kao sam format resitala. Ovde sam odlučio da to bude baš onako tradicionalno sa prvim delom koji je malo teži, duže su forme, treba biti svežiji za slušanje i tu su dve sonate i onda drugi deo koji je malo laganiji, a opet tehnički teži za violinistu gde se pokazuje upravo, bravura, virtuoznost i mogućnosti same violine i to je bilo to, jedan zaista klasičan format bar za mene. Ja sam možda ovu Sen-Sansovu „Introdukciju i rondo kapričozo“ svirao sa devet ili deset godina. To je tako relativno, gledam na to kao jedan film, neki crno-beli, ali sigurno da je zadivljujuće kada gledamo ta dela koliko su bezvremena, koliko traju vekovima, koliko ih možete svirati na različite načine i nalazite sebe u njima i publika da ih sluša na različit način i da se nikada ne umori od njih. To je samo testament koliko su svi ti kompozitori bili genijalni i da su sva ta dela zauvek“, dodaje Milenković.

Na svoju karijeru, a impresivno je da je hiljaditi koncert odsvirao sa samo 16 godina, Stefan Milenković gleda kao proces koji nije tek izdvojeni jedan trenutak uspeha, već neprestan rad na sebi. Tako posmatra i dela koja izvodi po ko zna koji put, a koja menjaju i njega samog.

„Promenila se interpretacija mog života. Svaki dan ustanete iz kreveta malo drugačije. Nekada osećate da ste bolje spavali, nekad manje, nekad vam sve ide u životu, nekad deluje da ništa ne ide, al to je sve normalno. Puni se čaša iskustva ne samo muzičkog, nego i ljudskog i to se sve apsolutno odražava kroz ono što radim na sceni. Mislim da dela treba upoznati na sve načine, sa svih aspekata u svakoj dimenziji, treba znati istoriju dela, o čemu se radi, kontekst, a sa druge strane ga treba učiniti svojim, svirati ga na svoj način i ne plašiti se istovremeno istorije i tradicije. Ljudi dolaze da čuju jedno delo koje je svirano doslovno milijardu puta ali ne dolaze samo zbog toga, već i da čuju umetnika i zato je važno da radimo ne samo na muzici koju sviramo, nego i na sebi“, kaže nam violinista koji je još uvek najmađi diplomac Muzičke akademije u Beogradu, na kojoj je magistrirao sa 19 godina i koji će od ovog oktobra primiti prvu klasu studenata kao profesor na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu.

Publika u Negotinu ga ni na ovom gostovanju nije ostavila da tek tako pođe sa scene pa joj se vraćao čak tri put, svirajući „Melodiju“ Čajkovskog, „Zapateado“ de Sarasatea i temu Džona Vilijamsa iz filma „Šindlerova lista“ uz mali razgovor sa publikom kojoj je obećao da neće čekati 10 godina koliko je prošlo od prethodnog gostovanja na „Mokranjčevim danima“ da ponovo dođe u Negotin.