Naslovna Krajinske vinjete Simona Lazić: Umetnost, prijateljstvo za ceo život

Simona Lazić: Umetnost, prijateljstvo za ceo život

1151
0

“Moja umetnost i ja, to je jedno 19 godina dugo prijateljstvo sa padovima i usponima, nekad čak i razdvojenošću na neki period, ali uglavnom, čini se, nerazdvojivo bliske“, kaže Simona Lazić, Negotinka po rođenju.

Simona Lazić; Fotografija: Timbicus

Kada u prvih 19 godina smestite školske dane, životna ispitivanja, snove, padove, uzdizanja, nadanja, dobićete jedan bogat početak životne priče koja snagom boji mlada Simona Lazić.

Ove jeseni Simona je, zajedno sa svojim mladim kolegama, imala svoju prvu izložbu u niškom Oficirskom domu,  pod nazivom „Nimart“. Likovnoj publici je predstavila svoja četiri potpuno različita rada, gde je prikazala više svojih sfera interesovanja, različite tehnike i teme. Tako su posetioci bili u prilici da pogledaju njene slike: „Pre buđenja“, „Puteva je mnogo“, „Nova apokalipsa“ i „Večni čvor“. Impresije  crpi iz prirode koja je okružuje jer ona je, veli, “jedini pravi spas i mesto, odakle potiče mir.”

Simona Lazić, Negotinka poreklom, najranije dane života provela je u sokacima svog zavičaja i brestovačkim livadama odrastajući sa braćom u nekom drugom svetu.

“Mogu slobodno da kažem da nisam mogla lepše da poželim. Moja braća i ja odrastali smo u nekom drugom svetu u odnosu na naše vršnjake: planine i šume bile su naša svakodnevica. Sa pet godina učili smo da skijamo, vozimo bicikle, rolere, pešacili smo i planinarili sa roditeljima i  na tome sam im ja, a verujem i moja braća, veoma zahvalna. Naravno, mnoštvo lepih sećanja iz detinjstva datira iz Negotina, gde sam bila najmlađa od svih sestara i braće a ima nas dosta.”

Simonine slike predstavljene su na izložbi „Nimart“; Fotografija: Timbicus

Nakon završene srednje Umetničke škole u Nišu, na smeru za dizajn enterijera i industrijskih proizvoda, ideja je bila da upiše fakultet van zemlje sa željom, kao i većina mladih, da se osamostali, proširi vidike i možda bolje usmeri.

Nakon položenog prijemnog ispita za Fakultet umetnosti u Temišvaru u Rumuniji, gde se našla među 13 stranaca na listi, ipak je, zbog smanjenog broja upisanih studenata, ostala bez indeksa. Tako je svoju akademsku nadgradnju nastavila na Građevinsko – arhitektonskom fakultetu, na smeru arhitekture u Nišu, i jer, kaže, “ko zna zašto je to dobro!”

Početak bavljenja umetnošću vezana su za njena sećanja na detinjstvo izradu poklončića, pravljenja četki, crteža.

“Možda je to bio neki početak bavljenja dizajnom. Kao i kod svakog nadarenog deteta, to počinje u najranijim godinama i razvija se onako kako nas drugi usmeravaju dok smo još mladi, a kasnije pronalazimo svoj princip, način, stil i tehniku… To važi i za ono što nas inspiriše. U mom slučaju, to su lična razmišljanja i neka moja etika življenja, inspiriše me stanje u društvu kao i psihološko stanje ljudi. Religija uopšte, ali posebno budizam i hinduizam, načini njihovog življenja i njihova načela me fasciniraju.”

Jedno od Simoninih dela; Fotografija: Saša Đorđević

Mlade godine ove umetnice koja se još uvek “traži” dovoljan su adut da sebe pronađe u različitim  vidovima izražavanja, od umetničkih do životnih.

“Kada je umetnost u pitanju, nisam sigurna da znam šta bih tačno volela da radim. Oprobala sam se u raznim vidovima likovnog izražavanja, kao što su karikatura, crtež, slika, crtanje na drvetu, ručna izrada nakita, rad sa sprejevima, body art. Mislim da to ide spontano i da ću se u nekom trenutku preusmeriti na ono što mi najviše leži, naravno, u skladu sa studijama arhitekture za koje sam se opredelila i što će me sigurno dalje usmeravati. A možda bi neki idealan spoj u budućnosti i bilo bavljenje dizajnom enterijera.”

Fotografija: Saša Đorđević

Pored umetnosti Simona ima još dve velike ljubavi: sport i ples. Više od jedne decenije ples je bila njena inspiracija koja ju je odvela i na međunarodno takmičenje.

“Ples je skriveni jezik svake duše. Pre nekoliko godina učestvovala sam na manifestaciji „Srbija u ritmu Evrope“, gde je ekipa iz Niša predstavljala Tursku, a pobeda, koju smo zasluženo odneli, odvela nas je u glavni grad Turske, Istanbul. Moja velika ljubav jeste muzika i pevanje, oduvek sam imala ogromnu želju da sviram bubnjeve i još neke instrumente, ali nikada se nisam dovoljno posvetila tome, pored svih drugih interesovanja za to nekako nije bilo vremena. Sport, a posebno atletika, je obeležila veliki deo mog života odnosno skoro deset godina odricanja treniranja. Iako sam sve ređe u sportu zbog drugih obaveza, atletika će uvek biti deo mene i mog života.“

Fotografija: Timbicus

Do svih ovih uspeha se stiže upornošću, radom, motivacijom ali i podrškom najbližih. Simoni to ne nedostaje jer su roditelji uz nju, koji joj uz savete udele i poneku kritiku. Kako dalje i da li za mlade umetnike ima mesta pod ovim nebom ili će i ona svoj dom tražiti van Srbije?

“Mladi u Srbiji su u nezavidnoj situaciji. Ne znači da će onaj najbolji zaista bili plasiran kao najbolji; kao što znamo, sistem vrednosti je poremećen, „umetnosti“ sve više, komercijalizacije, kiča i primitivizma takođe. Iskreno govoreći, ne bih volela da živim van Srbije. Srbija je moj dom – tu sam odrasla, tu sam naučila sve što znam, volim naš jezik, našu prirodu i naše običaje. Nažalost, Srbija većini nije i ne može biti idealan dom, takva kakva je i s obzirom na situaciju u kojoj smo, zato mladi i perspektivni ljudi i odlaze. Takođe, mislim da bih i ja bolje uslove za život i stvaralaštvo imala negde drugde. Doduše, kod mene je to malo specifično, moj konačni cilj i ispunjenje snova bio bi nomadski život u kamperu. Stalno na putu, stalno u prirodi, u različitim gradovima, i sa različitim prilikama. Zašto? Zbog nezavisnosti i slobode duha. A da san može biti java uverila su me sva moja dosadašnja „manifestovanja“, priželjkivanja i očekivanja koja su se zaista ispunila”, kaže Simona Lazić koja čini da njeni snovi žive u javi.