U promotivnoj sali negotinske biblioteke, Istorijski arhiv Negotin promovisao je knjigu „Put za Kladovo“, Ranka Jakovljevića, pravnika i publiciste.
Do Kladova se može kopnom, vodom, što da ne i vazduhom, a iako je u više navrata bilo i spominjano u u planovima železnice, to se nije ostvarilo. Može se do Kladova doći, veli Ranko Jakovljević, i vestima, a sve je to i predmet razmatranja nove knjige ovog kladovskog pravnika i publiciste „Put za Kladovo“, čiji je izdavač Istorijski arhiv Negotin.
„Negde na sredini moje profesionalne karijere od ljudi koji su bili zaduženi za regionalnu kulturnu politiku dobio sam ponudu da se bavim istraživanjem činjenica i okolnosti kojima bi se mogla upotpuniti tumačenja događaja iz prošlosti u ovoj regiji, inače zasnovana na sentenci „Pobednici pišu istoriju“, odnosno na selektivnoj kulturi sećanja. Da je tema i danas vrlo aktuelna svedoče enormni tiraži za naše prilike sličnih izdanja, primera radi istoričara Dejana Ristića, pisca knjige „Zablude srpske istorije“ ili znamenitog i značajnog novinara Momčila Petrovića sa knjigama „Istorija Srba u 147 priča“. Moja karijera na istraživanju ovih događaja i društvenih pojava zaokružena je sa tridesetak izdanja na te teme, a iskreno se nadam da će ovo današnje biti dovoljno dobro da čini mali korak u potvrdi teze da ovom kraju ni Bog ni ljudi nisu okrenuli leđa, kao što je nekad tvrdio pisac s početka 20. veka Božidar Kovačević“, kaže Ranko Jakovljević.
„Put za Kladovo“ rezultat je nastojanja, ističe autor, da se kroz pripovesti vezane za istoriju komunikacija iznesu na svetlost dana fragmenti predstave o ovom delu Srbije kao osloncu izvesnije budućnosti.
„Poseban utisak ostavljaju prećutkivanja događaja koji nisu se dovoljno uklapali u viziju pobednika, odnosno politike koja je diktirala ono što je poželjno da bude afirmisano kao istorijsko zbivanje na kome počivana neki način i integritet ljudi sa ovog područja, pa i identitet regije. Primera ima dosta, ja sam tokom istraživanja najviše toga primetio kod izbegavanja obrade teme bežanja ljudi iz istočnog bloka za vreme gvozdene zavese, u periodu od 1948. do 1989. godine, na desetine ljudi je ubijeno, uz makar pasivno ćutanje, ako ne i nešto drugo sa naše strane. To je stvar koja je prećutkivana, ali nakon nekih istraživanja koje sam obavio, ne mojom zaslugom, tema je otvorena u Rumuniji, što je meni jako drago jer odatle je problem i začet i desilo se da nastane dokumentarni film „Poslednja granica“ koji je 2013. nominovan među pet najboljih u svetu na Filmskom festivalu u Njujorku. Bila je serija reportaža njihove najpopularnije novinarke Marine Konstantinoju, poznate našoj publici po knjizi o emigrantu Jonu Paćepiji nekada prvom generalu Nikolaja Čaušeskua i ta serija feljtona u tom rumunskom žurnalu je podstakla mnoge ljude i da se jave i da se pozabav tom temom. Priča nije do kraja izvedena, ideja je bila, dobio sam i podršku rumunske strane da se oformi Informativno dokumentacioni centar koji bi se bavio čuvanjem i činjenica i tumačenjem na pravi način toga što se dešavalo. Pomenuo bih, ako već pričamo o toj temi, i velike zasluge negotinskog lekara Koste Jakovljevića koji je mnogo pomogao baš davanjem dokumentarne građe na uvid i u tom filmu je za mene najupečatljivija stvar“, dodaje Jakovljević.
Promocija ove knjige, izdanje negotinskog Istorijskog arhiva, prvi je program ove ustanove u okviru Majskih svečanosti, koji će 23. maja otvoriti izložbu „Kad mrtvi žive – dr Milovan Milovanović“, autora dr Slobodana Nikolića i Jelene Jovanović- Simić, a 28. maja promovisati knjigu „Milutin Petrović Era, ustanik i državnik“ Slobodana Lazarevića.
“Istorijski arhiv Negotina je pre dve godine izdao knjigu “Pravo kao istorija” Ranka Jakovljevića, a ove godine smo se odlučili za njegovu knjigu “Put za Kladovo” jer fragmentarno govori o istoriji komunikacija u ovom našem kraju. Jakovljević je vrstan istoričar, pravnik, publicista, na komšija iz Kladova”, kaže Nenad Vojinović, arhivski savetnik i direktor Istorijskog arhiva u Negotinu.
Promociju knjige “Put za Kladovo” uveličali su i Vesna Garabantin (violončelo) i Marko Miljković (klavir), nastavnici Umetničke škole “Stevan Mokranjac”.
