Da ništa u životu nije slučajno i da je sve deo nekog šireg plana, božje promisli, koji nas vodi putem koji često i ne razumemo odmah, potvrđuje i priča o slikama na kojima su naslikano crno i belo grožđe, svedenim koloritom, realistički, u autentičnom drvenom ukrasnom ramu iz ranog 20. veka.
Posle više od sto godina zaborava, jedno dragoceno umetničko blago povezano sa srpskim vinogradarstvom vraćeno je tamo gde je i nastalo – u manastir Bukovo kod Negotina.
Slike belog i crnog grožđa, delo Svetog Rafaila (Georgije Momčilović), srpskog slikara i igumana manastira Šišatovac, ponovo krase negotinsku svetinju. Rafaila je kao Svetog Sveštenomučenika Rafaila Šišatovačkog, maja 2000. kanonizovao patrijarh srpski Pavle, a njegova umetnost nastavlja da inspiriše i danas.
„Čudo je što su ove slike ponovo među nama, baš u trenutku kada je manastir stradao od nevremena i bujičnih poplava. Saznanje da je Sveti Rafailo ovde stvarao je pravo otkrovenje“, rekao je arhimandrit Kozma (Radović), iguman manastira Bukovo.
Prikazi crnog i belog grožđa, dugo smatrani izgubljenim, ponovo su pronašli put do svog doma zahvaljujući jednoj Negotinki i njenom suprugu iz Brisela. Njihova želja da vrate ove slike u Srbiju, naročito u manastir koji je imao veliki značaj u njenom životu, konačno je ispunjena. Ova dela iz 1907. godine, naslikana u manastiru Bukovo, sada ponovo zauzimaju svoje mesto.
„Njena priča je neverovatna. Videla ih je na aukciji jer ona i njen suprug vole starine. Čudesno je Bog otkrio, da je ove slike privuku, da ih ona kupi bez suprugovog znanja, da ih on potom proveri, pa se onda sve otvori i da saznamo da ih je Sveti Rafailo naslikao, a naša je dobrotvorka rođena baš na dan kada ga obeležavamo i da ih je naslikao baš ovde. Toliko slučajnosti, a opet i divno čudo“, nastavlja iguman Kozma.
Sveti Rafailo naslikao je 1907. u Manastiru Bukovo tri slike sa prikazima autohtonih sorti vinove loze ovog kraja, bagrine, plovdine i skadarke, poznate i pod imenima kadarka i četereška.
“Da li bismo to želeli ili mislimo da je zaista tako, ali verujemo da je ovo belo grožđe na slici bagrina, a crno skadarka. Pretpostavljamo, budući da su naša vina, posle filoksere bila na sajmovima i svetskim izložbama. Ljudi od znanja iz te oblasti će se pozabaviti time pa ćemo i definitivno utvrditi koje su to sorte”, dodaje iguman Kozma.
Kako je svet umetnosti obeležio istoriju vinogradarstva svedočiće i ova svetiteljeva dela. Istorija kaže da je, pred Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine, Srbija planirala da se predstavi i svojim autohtonim sortama grožđa. Tada je poznati slovački slikar Kiril Kutlik, koji je 1895. godine u Beogradu otvorio Srpsku crtačku i slikarsku školu, čiji je učenik bio i Sveti Rafailo, ali i Nadežda Petrović, Ljubomir Ivanović i drugi, dobio zadatak da naslika prokupac, smederevku i začinak.
Kutlik je 1899. godine u Smederevu, po narudžbini Ministarstva narodne privrede, naslikao tri vrste grožđa i nažalost, preminuo samo nekoliko dana pre početka Svetske izložbe u Parizu.
Njegove tri slike, zajedno sa radovima Rafaila Momčilovića, stigle su u Bukovo, U Vinodeljsko – voćarsku, danas Poljoprivrednu školu “Rajko Bosnić”.
Nisu tu dugo obitavale, jer je Pjer Vijala, profesor agronomije u Parizu i stručnjak za vinogradarstvo, zajedno sa kolegom Viktorom Belmorelom, zatražio od bukovske škole pomoć u prikupljanju opisa srpskih sorti vinove loze za projekat objedinjavanja znanja o svim poznatim sortama vinove loze.
Tako su, uz detaljne opise, tri Kutlikove i tri slike Rafaila Momčilovića poslate u Pariz. Međutim, među skoro 600 ilustracija u boji u Vijalinoj „Ampelografiji“ nema nijedne slike srpskog grožđa – niti Kutlikovih, niti Momčilovićevih. U Parizu im se gubi svaki trag, i njihova sudbina ostaje nepoznata.
Sve dok ih naša Negotinka nije pronašla na onlajn aukciji umetničkih dela, kupila i sa suprugom i porodicom donirala Manastiru.
“Nisam, kaže ona, ja ta koja bi trebalo da budem u prvom planu, već slike, koje su se konačno vratile kući da ih gledaju i drugi ljudi, ne samo mi. Na njima je prikazano grožđe onako kako je izgledalo pre više od jednog veka. Božijim su proviđenjem dospele u naše ruke i iz naših ruku se vratile gde su i nastale.”
Sveti Rafailo je stradao za veru 1941. godine. Zajedno sa trojicom monaha uhapšen je 25. avgusta, mučen i primoran da sam sebi održi opelo, pre nego što je u Slavonskoj Požegi preminuo 3. septembra te godine.
Arhimandrit Kozma dodaje da se radovi Svetog Rafaila mogu naći i na ikonostasima u crkvi Ružica, manastirima Rakovica, Pačir i Gornji Kovilj, te u mnogim drugim svetinjama, gde svedoče o neprolaznosti vere i umetnosti.
“Po želji kraljice Drage Obrenović oslikao je ikonostas u crkvi u Velikoj Krsni, pa ikonostase u mansatiru Rakovici, Pačiru, Gornjem Kovilju, u crkvi Ružica. Desilo se da je bratija iz Kovilja bila kod nas i kad su videli slike, za koje i sami nisu znali, oduševili su se. I oni pričaju da je čudesno i radosno što poseduju i sami radove ovog svetog čoveka koji je stradao za veru”, kazuje naš sagovornik.
Možda će božji putevi još jednom otkriti tajne nestalih slika, čuvajući tako i dalje priču o umetnicima i svetim ljudima koji su ih stvarali.
