Naslovna Društvo Osobe sa invaliditetom i bicikliste bole ivičnjaci

Osobe sa invaliditetom i bicikliste bole ivičnjaci

631
0

Počeću od zadate činjenice, da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a  osobe sa invaliditetom, deca, pešaci i biciklisti su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva, kada govorimo o učešću u saobraćaju.

Ilustracija, pexels.com

U današnjem svetu, dostojanstven život je praktično nezamisliv, bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo, neophodno je pre svega, obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture za ranjive učesnike u saobraćaju.

Nadležne službe i institucije u Republici Srbiji  ne samo da ne primećuju ranjive učesnike u saobraćaju, već i same kreiraju prostor u kojem ne mogu ravnopravno učestvovati u saobraćaju.

Ovde bih se vezao samo za jedan primer, koji ilustruje (ne)stručnost, (ne)znanje i odgovornost donosioca odluka i kreatora sistema u Republici Srbiji. Naime, reč je o ivičnjacima na prelazu pešaka i biciklista preko kolovoza.

Propusnost pešačkog prelaza i prelaza biciklista preko kolovoza jeste sposobnost prolaska određenog broja pešaka i biciklista u jedinici vremena na određenom prostoru.

Ivičnjaci usporavaju prelaz preko kolovoza, dovode do povreda i padova, dužeg zadržavanja pešaka i biciklista na kolovozu, ugrožavaju bezbednost saobraćaja i doprinose većem riziku od nastanka saobraćajne nezgode.

Nepotrebno je pričati kako ivičnjaci utiču na osobe u invalidskim kolicima i koji se kreću pomoću drugih pomagala, na decu od dve do četiri godine koja uče da hodaju, na majke sa decom u kolicima itd.

Iskreno, ne mogu da verujem, da u XXI veku, moramo da se borimo za spuštene ivičnjake i da naše donosioce odluka i kreatore saobraćajne politike to uopšte ne zanima.

Ako saobraćajna struka koja je uključena u proces donošenja odluka, ne može  svojim znanjem i autoritetom da reši pomenuti problem, kako onda da pričamo o kompleksnijim stvarima, kao što su saobraćajno planiranje, tehničko regulisanje saobraćaja itd.

Svakako nam je neophodan drugačiji pristup u saobraćajnom obilkovanju prostora, a posebno za ranjive učesnike u saobraćaju, imajući u vidu sve probleme sa kojima se svakodnevno susreću.

Mišljenja sam, da nam je potrebna primena „Humanog inženjeringa“. Koncepta koji se u osnovi fokusira na čoveka i okreće stvarnim zahtevima i problemima koje imaju krajnji korisnici.

Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada i nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju.

Krajnje je vreme da nadležne državne institucije pruže sistemsku podršku za promociju i primenu urbane mobilnosti, koja bi svakako doprinela i stvorila uslove da ranjivi učesnici u saobraćaju mogu bezbedno da učestvuju u saobraćaju.