Bogata tradicija Vlaha i želja da se ona sačuva za buduća pokoljenja uslovila su i potrebu da se do sada usmena predanja zapišu. To je 2012. godine iznedrilo vlaško pismo koje, budući da Vukova azbuka nije bila adekvatna da predstavi sve glasove u vlaškom govoru, ima 35 slovnih znakova.
Pripadnici Vlaha u Srbiji služe se ćiriličnim i latiničnim pismom, a osnova jezika je sadašnji vlaški govorni jezik. Vlaško pismo, ustanovljeno 2012. godine na predlog Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Nacionalnog saveta Vlaha i negotinskog Udruženja “Gergina”, konačno je učinilo vidljivijom kulturu i tradiciju ove zajednice.
“Pored 30 slova kojih ima i u srpskom jeziku, vlaško pismo ima još pet dodatnih, karakterističnih za vlaški jezik. Time se prezentuje bogatstvo našeg govornog jezika i njime se, verujem, revitališe i nadograđuje naš vlaški jezik”, ističe primarijus dr Siniša Čelojević, predsednik Udruženja „Gergina“.
Vlasi već godinama koriste ćirilično pismo na kojem je, neposredno posle Drugog svetskog rata, izlazio i periodični časopis „Vorba nostra“. Mnogi pisani dokumenti iz istorije Vlaha, stari i do 500 godina, pisani su ćirilicom.
“Ćirilično pismo je pismo koje Vlasi koriste od početka svoje pismenosti, kroz vizantijsko nasleđe. U osnovi radi se o grčkom alfabetu iz koga je preuzeto 26 slovnih znakova, po principu jedno slovo jedan znak. Slobodno možemo konstatovati da je ćirilično pismo istorijsko pismo Vlaha na Balkanu, obzirom na prvi pisani dokument na ćirilici jos iz 1392. godine. Kao i u latiničnom pismu, koje se sastoji od 30 slovnih znakova predložena rešenja odnose se na pet dodatih slovnih znakova karakterističnim za vlaški jezik: to su muklo “A” (Ă) muklo “I”, (Î ) karakterističnih za Krajinsko – timočki dijalekt, kao i “dz” “šj” i “žj” , koji su uz prva dva karakteristični za Braničevsko – homoljsko narečje”, dodaje Čelojević.
Latinično pismo je, pak, pismo svih romanskih naroda, te je kao takvo bilo opravdano uvesti ga u ravnopravnu upotrebu za potrebe Vlaha, imajući u vidu i činjenicu da je savremena komunikacija zasnovana na latinici kao globalnom pismu u raznim varijantama.
“Budući da su mnogi Vlasi danas stanovnici Evrope, te samim tim upućeni na intenzivno korišćenje latinice kao primarnog pisma u svakodnevnoj komunikaciji, te da je i u Srbiji gde je ćirilica zvanična, u svakodnevnoj upotrebi i u velikom procentu zastupljeno latinično pismo, uvođenje i latiničnog vlaškog pisma predstalja logičan izbor. Oba pisma su slovna, odnosno sastoje se od slovnih grafema. Ćirilično pismo se sastoji od 34 monografa i jednog digrafa “dz”. Za 34 slovnih rešenja u ćiriličnom pismu zadržan je princip jedno slovo – jedan glas, odnosno svakom fonemu odgovara jedan grafem. Latinično pismo se sastoji od 31 monografa i četiri digrafa: dž, lj, nj i dz. Dodatni samoglasnici karakteristični za vlaški jezik (pored postojećih pet – a, e, i, o, u) za oba narečja su Ă i Î. Dodatni suglasnici karakteristični za Homoljsko – braničevsko narečje su Dz, Ś i Ź“, navodi naš sagovornik.
Oba pisma su u ravnopravnoj upotrebi i služe kao polazište za nomenklaturu i standardizaciju vlaškog jezika, uporedo sa aktivnijom primenom, u pisanoj formi, vlaškog govornog jezika. Iako je odluka o standardizaciji vlaškog jezika doneta još 2015. godine ovaj kompleksan proces još uvek nije završen, premda ima najava da bi se i po tom pitanju moglo krenuti sa mrtve tačke.
“Ravnopravna upotreba ćiriličnog i latiničnog pisma odgovor je na društvenu realnost i činjenicu da će tako mnogim pripadnicima vlaške nacionalne zajednice jednostavnije da čitaju i pišu na svom govornom jeziku. Ono što je najvažnije je upravo primena vlaškog pisma i činjenica da se na našem maternjem jeziku pišu i štampaju knjige. Udruženje “Gergina” je do sada publikovalo 30 naslova na vlaškom jeziku. Naravno, bilo bi lepo da i druga udruženja koja za cilj imaju očuvanje naše kulture krenu tim putem i publikuju nove knjige kojim ćemo sačuvati jezik i našoj zajednici i mladima predočiti šta sve čini identitet Vlaha”, dodaje Siniša Čelojević.
