Rođeni Bečlija Mario Nikolić zadao se sebi zadatak da Uskrs provede u Miloševu kod Negotina. Put od 714 kilometara ovaj mladi vozač autobusa prošao je – na biciklu.
Ideja da biciklom dođe u zavičaj iz Beča u kojem je rođen i u kojem živi od rođenja sazrevala je, kaže, Mario Nikolić, skoro godinu dana, još od trenutka kada je prošle godine kupio bicikl i počeo svakodnevno da ga vozi do posla i nazad.
„Kad imaš cilj pred očima, forsiraš ga i ništa ne može da te pokoleba. Mene tek sad boli svaki mišić, ali dok sam vozio ništa me nije bolelo, sve mi je bilo interesantno. Imao sam sreću, padala je kiša, ali ne i tamo gde sam ja. Gde god da sam stizao u tom trenutku kiše nije bilo“, kaže Mario.
Ovaj mladi vozač autobusa do Negotina i Miloševa putovao je četiri dana sa etapama do Balatona u Mađarskoj, pa u Subotici i Požarevcu, pa lagano Đerdapskom magistralom do Negotina i Miloševa.
„Hteo sam malo drugačiju rutu da izaberem, ali sticajem okolnosti sam morao da je skratim. Ideja je bila da idem preko Vršca, Sente, Zrenjanina jer nikad u tom kraju nisam bio. Sticajem okolnosti, preminuo mi je deda pa sam došao u sredu u Miloševo i u petak se vratio za Beč samo da bih tokom noći biciklom krenuo za Srbiju.“
Iako do sada nikada nije vozio na duže staze, Mario je dnevno prosečno prelazio i po 180 kilometara. Za vožnju biciklom na duge staze, veli, potrebna je jaka volja, ali i intenzivnije pripreme od onih koje je imao.
„Posao mi je takav da sve vreme sedim i zato sam rešio da se malo posvetim sportu da se ne ulenjim, da steknem kondiciju. Iskreno, očekivao sam da će biti lakše i čak nameravao da dnevno vozim i po 200 kilometara. Imam sad nauk za sledeći put na koji bih voleo da krenem u društvu, na više dana i da vidim sve što sam želeo da vidim.“
Put do zavičaja je, ističe Mario, bio zanimljiv i do kraja isplaniran. U Subotici ga je, međutim, dočekalo iznenađenje da je rezervisani smeštaj izdat, ali je zahvaljujući supruzi Mileni, koja mu je bila logistika u Srbiji, našao rešenje.
„Mario stalno ima neke vizije, kao što je povratak u Srbiju na primer, za šta neko možda ne bi imao hrabrosti. Prošle godine je počeo da vozi bicikl do posla i nazad i kad je rešio da vozi do Srbije delovalo mi je nekako nerealno. I kolima kada ideš bude ti naporno, a kamoli svaki dan voziti po 180 kilometara, ali on nije odustao i znala sam da neće, jer je sebi to zacrtao da ostvari. U Subotici je imao tu situaciju, ali se nije predao. Imao je i veliku želju da se od Novog Sada vozi „Soko“ vozom, kupio je kartu, ali voz nije stigao“, kaže Mariova supruga Milena.
Najlepša mu je bila vožnja pored Dunava u poslednjoj etapi. Ona mu je, kaže, dala snagu da požuri kući.
„Priroda je svuda bila očaravajuća, ali ipak najlepša u Srbiji. Ja jesam rođen u Beču i voleo bih da ovde dolazim i češće nego što dolazim. Za mene je ovaj kraj sloboda i mir, nešto što mi u velikom gradu nedostaje. Meni ovde sve prija, priroda, tišina, ljudi, život na selu i zaista bih, bez ikakvog preterivanja kad to kažem, voleo da ovde živim“, kaže Mario.
