Naslovna Krajinske vinjete Običaji i verovanja Vlaha istočne Srbije: Nunta njagra ili pregolema tuga?

Običaji i verovanja Vlaha istočne Srbije: Nunta njagra ili pregolema tuga?

2568
0

Može li se vlaška tradicija svesti na magijske obrede? Šta o crnoj svadbi kažu naši savremenici, a šta nauka? Zašto se vlaški običaji i verovanja prikazuju kao bizarni i senzacionalistički?

Foto: Predrag Buca Trokicić

Serija “Crna svadba“ zagolicala je maštu mnogih svojim neobičnim ritualima, mistikom, dozom horora, ali i istinitim događajem iz 2007. kada je Nikola Radosavljević u Jabukovcu ubio devetoro svojih komšija.

U seriji, za koju autori tvrde da je fikcija, prikazan je i neobičan obred koji je i u prošlosti bio izuzetno redak i sasvim drugačiji od onog kakvog su ga gledaoci videli u seriji.

„Ne znam to kao crnu svadbu. Znam da kad umre neki mlad momak namenjuje mu se neka devojka sa kojom se družio. To se čini na dan smrti, uveče pre sahrane kako na onom svetu ne bi bio sam i ona nije obučena kao mlada, već obično. To se nije odavno upražnjavalo u ovim krajevima, poslednji put pre 40 i više godina“, kaže Branislava Dimitrijević (65), Vlahinja iz Slatine kod Bora, koja poštuje sve vlaške običaje onako kako ih je naučila od svoje majke.

Raskid crne svadbe, Rašanac 2004, Foto: Aleksandar Repedžić

Crna svadba ili Nunta njagra, kako se naziva na vlaškom, praktikovala se u okolini Zvižda i Homolja, poslednji put 2003. Etnolog – antropolog Aleksandar Repedžić, pritom i pripadnik vlaške zajednice, prisustvovao je njenom raskidu u Rašancu kod Petrovca na Mlavi, godinu dana kasnije.

„Njegova baka sanjala je da se on na onom svetu oženio ali da je potrebno da i na ovom svetu bude oženjen. Tu obavezu je prihvatila njegova drugarica koja godinu dana nije smela da ima dečka, morala je da bude verna kao da joj je “dečko” i dalje živ”,  ističe Repedžić.

Sam običaj crne svadbe podrazumevao je upravo namenjivanje devojke, u ovom slučaju drugarice rano nastradalog momka, ali je njen raskid imao niz simboličnih obrednih elemenata. Nosio se barjak, „svatovi“ su išli u povorci do poslednjeg konačišta „mladoženje“.

“Nema tu pravog čina venčanja. U zavisnosti od pola pokojnika, ona ili on su fiktivno žena ili muž. Na dan raskida crne svadbe priređuje se daća, odnosno, pomana. Okite se “svatovi”, kola i ide se na groblje, lomi se barjak i ostavlja na grobu pokojnika. Treba razumeti tugu porodice koja je u tom trenutku ostala bez jedinog naslednika, još i usvojenog, koja ostaje bez poroda i bez ikog svog – objašnjava etnolog Repedžić i dodaje –To treba posmatrati kao deo narodne religije i kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen. Uostalom, crna svadba i venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj „Istoriji Rima“ i taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do dana današnjeg!”

Foto: Predrag Buca Trokicić

I pripadnici vlaške zajednice kažu da im je jasan umetnički koncept, ali ne i način na koji se o Vlasima koji žive na prostoru od Morave do Timoka i Dunava, do granice sa Bugarskom i Rumunijom, u 18 opština Borskog, Zaječarskog i Braničevskog okruga, govori kroz prizmu magije, na neprimeren i često pogrdan način.

“Država je bogata koliko ceni svoju kulturnu baštinu, a Vlasi imaju bogatu kulturu, običaje i tradiciju. Ta kultura se ne ogleda u izmišljenim magijskim obredima, pod njom podrazumevamo specifične običaje koji nisu paganskog ili magijskog karaktera već običajnog koji su nadograđivani kroz vekove i čine samu bit Vlaha. Osećamo se jako loše kad nas vezuju samo za crnomagijske obrede. Vlasi se ponose svojom kulturom i predstavljaju je kroz razne manifestacije koje se održavaju u istočnoj Srbiji poput “Homoljskih motiva” u Kučevu, “Vrela Mlave” u Žagubici, “Gergine” u Negotinu, Festivala izvorne vlaške pesme u Boru i drugih. Svako naselje naseljeno vlaškim življem ima svoje folklorno i pevačko društvo. Gde god se našli naši ljudi osnivaju ansamble, klubove, neguju tradiciju, običaje i jezik i  smatram da je to daleko bitnije od jedne zabavne serije koja iz komercijalnih razloga prikazuje Vlahe na neki fantastičan i izmišljen način”, kaže Novica Janošević, predsednik Nacionalnog saveta Vlaha.

Foto: Predrag Buca Trokicić

Za Vlahe, kao i za ostale narode, ističu stručnjaci, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog u nebeski večni život. Za taj se prelazak čitavog života i spremaju. Za Vlahe “onaj svet” je novi život, ali je mračan i hladan i bezvodan.

“Ako pokojnik umre bez sveće tamo je u mraku, pati. Ako je sahranjen bos tamo hoda po trnju. Ako je recimo umro sin, a ostali su mu živi majka i otac, kad se deli, stavlja mu se jedna manja sveća na mali prst da bi tamo imao svetlo. Kad mu se daje pomana stavljaju se tri sveće i rajska sveća od 44 sveće koje će mu tamo dati svetlo. Ta se rajska sveća negde pali do godinu dana, a negde do sedam godina”,  priča nam Branislava Dimitrijević.

U Negotinskoj krajini postoji i običaj posmrtnog kola, na drugi dan Vaskrsa, koji mu, uz redovne pomene i namenjivanja svega što mu treba za onostrani život, obezbeđuje čak i taj deo nekadašnjih životnih rituala.

„Do 40 dana je duša pokojnikova tu u kući odakle polazi. Daju mu se pomane do sedam godina, deli mu se sve što će mu na onom svetu zatrebati. Mi ovde u Slatini delimo uvek vunene čarape da ne bude bos tamo. Deli se na dan sahrane, subota, 40 dana, godinu dana pa treća, peta, sedma. Na sedmu godinu, takav je kod nas običaj, delimo krevet, sto, stolice, uvek i odelo, hranu, piće“,   dodaje Branislava.

Aleksandar Repedžić, kustos etnolog Muzeja Ponišavlja u Pirotu, autor brojnih  publikacija i radova, saradnik i autor na više dokumentarnih filmova i koautor serijala “Počudište” koji se bavi  upravo demistifikacijom običaja, ističe da u vlaškim  obredima nema ničeg ni bizarnog ni senzacionalističkog, već da se tu radi o nerazumevanju vlaške kulture iz ugla srpskih etnologa.

“Srpska etnologija nije razumela jezik i nije shvatala kulturu na pravi način, te postoje određene greške kod srpskih naučnika koji su, baš zbog nerazumevanja kulture i običaja, načinili tokom istraživačkog rada”, dodaje ovaj etnolog-antropolog.