Ambiciozna tročlana ekipa iz Negotina, koja je prethodno osvojila Rtanj i Veliki Krš, postavila je sebi veći cilj – Musalu, najviši vrh Balkana. Putovanje do Boroveca, uspon kroz ledena jezera i snežne padine, sve do 2.925 metara visine, bilo je ispunjeno izazovima i neizmernim zadovoljstvom.
Tradicionalni zimski usponi na Rtanj koji je visine 1.565 metara nadmorske visine i Veliki krš (1.148), ove godine, bili su uvertira za još jedan stepenik više.
Najviša tačka Balkana, vrh Musala na planini Rila, koja je ujedno i najhladnija sa prosečnom godišnjom temperaturom od -3oC bio nam je sledeći cilj.
Put Bugarske se zaputila ambiciozna tročlana ekipa iz Negotina u nameri da pomeri svoje granice. Stefan Petković, Danijel Gudžević i ja (Vladimir Đorđević) kolima smo došli do Niša, gde nas je u noćnim časovima ekipa iz Sportskog kluba “Alti”.
U jutarnjim časovima, nas 19 je stiglo do Boroveca najstarijeg i najpoznatijeg skijališta u Bugarskoj, koji se nalazi na severnoj padini planine Rila, na nadmorskoj visini od 1.315 metara.
Nakon spremanja planinarske opreme i svega što nam je potrebno da bi smo dva dana proveli u planini, žičarom smo se popeli do Jastrebeca koji je na 2.369 metara nadmorske visine. Tu smo imali završno spremanje, stavljanje dereza i kamašni i krenuli u naš do sada najveći uspon.
Prvi deo puta je nizbrdo i kretali smo se uz ivicu skijaških staza dok su pored nas prolazili skijaši i borderi i po koja grupa dece sa instruktorima skijanja učeći osnove ovog veoma interesantnog sporta.
Kada smo prošli taj lakši deo, koji je trajao tek do druge žičare, gde smo i napravili prvu pauzu da bi smo se raskomotili i skinuli višak odeće jer nas je odatle čekao uspon.
Snežni pokrivač koji varira od par desetina santimetara pa čak i do 100 centimetara nam je svakako otežavao uspon, ali je sve to nadomešteno prelepom zimskom idilom, ogoljenim vrhovima prekrivenih snegom i po ko koji četinar koji je sve ređi kako smo se penjali ka vrhu.
Što se vremena tiče, imali smo izuzetnu sreću jer nam je temperatura vazduha bila skoro pa savršena za ovo doba godine i nije prelazila ispod -6 stepeni, uz povremen vetar koji je stvarao subjektivni osećaj da je -15 stepeni, što se uz dobru planinarsku opremu i fizičku aktivnost u vidu penjanja ne oseća preterano.
Vidljivost u toku penjanja nam je bila solidna i jasno su se videli svi vrhovi koji su nas okruživali, ali se isto tako nazirali oblaci oko najvišeg vrha koji je i bio naš cilj, što je značilo da nas tamo čeka magla. To nas naravno nije demotivisalo.
Sledeću veću pauzu smo pravili kod Planinarskog doma “Musala” koji se nalazi na 2.389 mnv. Tu smo videli da smo se nas osmoro odvojili od ostatka grupe, zadavši sebi jači tempo a da to nismo ni primetili. Kada smo završili našu pauzu, tada je već stigao ostatak grupe. Mi ipak krenuli dalje, jer nas je čekao još teži uspon zbog većeg nagiba nego u drugom delu puta.
Ovaj predeo, iako teži ni malo ne zaostaje po lepoti za ostalim delovima Rile, a još veću čar mu daje staza koja prolazi između sedam ledničkih jezera. Naravno u ovo doba godine su jezera zaleđena i prekrivena snegom.
Priča vodiča Gorana Milenkovića o njihovoj lepoti u letnjem i jesenjem periodu kada nema toliko snega nas je navela da već planiramo povratak ovde da bi smo videli njihovu čisto tirkiznu plavu boju.
Cilj za prvi dan proveden na planini bio je da stignemo do Planinskog doma “Everest” koji se nalazi na 2.720 mnv, zatim tu da prespavamo i ujutru da popnemo završni deo planine i spustimo se dole do žičare.
S obzirom na naš jači tempo, uspeli smo da dođemo do planinarskog doma znatno ranije nego što smo planirali, pa nošeni entuzijazmom nas sedmoro od osmoro smo odlučili da nakon kraćeg odmora i ostavljanja viška stvari u domu nastavimo uspon do samog vrha.
Poslednja deonica, kao i što smo očekivali bila je i najzahtevnija. Strma staza do ogoljenog vrha vez vegetacije, sa zaleđenim kamenjem prekrivenim snegom, zbog sigurnosti planinara prati sajla koja pored toga što pokazuje put do vrha, služi i da bi njome planinar mogao da se potpomogne ili pridrži jer se sa obe strane staze nalaze ozbiljni padovi koji bi mogli biti kobni po planinara ako bi skliznuo na dole.
Vetar je u ovoj deonici bio dosta jači, pa je uspon skoro pa nemoguć bez zaštitnih naočara koje štite od nanosa snega, jakne koja štiti od vetra, dereza sa oštrim zubima da bi korak bio što sigurniji i naravno toplih rukavica koje se ne klizaju zbog črvrstog držanja za sajlu.
Nažalost, na vrhu nas je sačekala magla kao što smo i očekivali, pa nismo imali prekrasan pogled, ali samim tim što smo stali na krov Balkana nam je učinio neopisivo zadovoljstvo. Spust nazad do doma takođe nije ni malo naivan i zahteva posebnu tehniku koja se zove “otpenjavanje”. To je tehnika kojom si okrenut licem prema vrhu držeći se za sajlu, a koraci idu unazad.
U domu nas je dočekao ostatak ekipe koja je stigla kasnije. Veče smo proveli u zagrevanju, sušenju odeće, druženju i igranju društvenih igara kao što je pikado. Kako planinarski dom ne poseduje toalet, te stvari moraju da se obavljaju u prirodi po hladnom vremenu, što je još jedan od izazova u ovoj avanturi.
Ekipa sa kojom smo bili je zaista bila izuzetna i priče sa njima nikada dosta. Mešana grupa ljudi, gde je bilo pola žena, a pola muškaraca. Najmlađa devojka je imala 24 godina, a najstariji planinar čak 62 i svi smo uspeli da dođemo do istog cilja. Naravno, moram da spomenem i vodiča ture Draganu Rajblović koja je jedina žena sa Balkana koja je uspela da popne Mont Everest.
Priče o njenim poduhvatima, kao i poduhvata ostalih planinara koji su penjali vrhove sveta kao što su Kilimandžaro, Akonkagva, Moldoveanu, Gran Paradiso i ostale. Naravno tu su i priče o pripremama planinara za uspone na Monblan, Elbrus i Teide.
Pun utisaka jer sam uspeo da ispunim svoj cilj, sve ove priče su mi još više rasplamsale maštu i sa takvim mislima smo otišli da spavamo.
U pola noći jedan od planinara je izašao da napravi prekrasne fotografije jer se baš u tom periodu magla podigla a mesec i zvezde su okitile nebo, čineći nestvaran prizor koji je Vuk Jolović uspeo da ovekoveči svojim darom za fotografisanje i podeli sa nama.
Ujutru ostatak ekipe koji nije popeo vrh, pojačan sa još nekim članovima koji su već popeli, uputio se po magli i mraku, sa čeonim lampama i jakom voljom da ispuni ono zbog čega su došli.
Stigli su baš pred svitanje, sa nadom da će se magla podići i da će uspeti da vide izlazak sunca, ipak se to nije desilo. To ih nije sprečilo da naprave fotografije koje su, verujem, u rangu “Nacionalne geografije” i puni utisaka da se spuste dole. Pokupili su nas, koji nismo penjali drugi put, pa smo se zajedno spustili do žičare, gde smo popili pobedničko pivo i nazdravili uspešno završenoj akciji.
Zajednički ručak u Borovecu i put do Niša nam je dao vremena da se još bolje upoznamo i, nadam se, ostvarimo dugogodišnja prijateljstva i imamo još mnogo zajedničkih akcija.
