Naslovna Društvo Ne smemo ih zaboraviti…

Ne smemo ih zaboraviti…

4692
0

Ležim već nekoliko dana. Testovi negativni, a mene lomi, melje, gnječi… nevidljivi neprijatelj. Da nisam u ovom stanju sigurno bih se manje osvrtala oko sebe i zapitala se koji su se ovo crni oblaci nadvili nad našim gradom.

Fotografija: Milan Buljigić

Planovi, želje, očekivanja. Duboka starost. Ne! Neće baš mene! Možda je malo preuveličano! Na život sam uvek gledala sa one vedrije strane.

I sada bih razmišljala o novogodišnjoj haljini, poklonima, trpezi, putovanjima, prijateljima. I sada bih, ali ne mogu.

Suviše je majki, supruga, kćeri, sinova, očeva, braće, sestara, prijatelja nestalo za ovo kratko vreme. Mnogo dragih ljudi, malih i velikih, poznatih manje ili više, raznih zanimanja, profila, starosti…

Mnogo kolega, saradnika, poznanika više nema među nama. Otišli su tiho, skoro nečujno, zauvek, možda na neko bolje mesto.

Ostala je praznina i sećanje na: Žižu, Slavišu, Kazaka, Bogicu, Miru, čika Stanoja, Lucija, Drakčeta, Smilju, Zoricu, Voju… Većina njih je živela skromno, ali je preskromno napustila ovozemaljski svet. Zato mi stoji knedla u grlu, ali se nadam da je svako našao svoje parče neba.

Jedan veliki deo neba nadam se da će pripasti našem prijatelju Draganu Kacalojeviću. Retko dobrom drugu, ponosnom i požrtvovanom ocu, divnom mužu, tihom, mirnom, malom a velikom čoveku, nekad boemu, vrednom domaćinu. Umorio se u borbi sa tim „malim čudom“. Umorio se i juče (26.12.2020) posustao. Nisu pomogle ni naše želje, ni molitve, ni ogromna posvećenost doktora Slavka i ostalih kolega, ni respiratori. Nema ga više, ali se verujem, pridružio anđelima.

Ponosna što sam ih poznavala. Tužna što ih više nema. Ja sam samo obična žena koja se pita šta će biti sutra? Ožiljak je suviše dubok. Zato ih ne smemo zaboraviti jer oni su heroji ovog vremena.

Dr Ljiljana Makajić Đorđieska