Naslovna Društvo Miodrag Ristić, učitelj među učiteljicama

Miodrag Ristić, učitelj među učiteljicama

2837
0

Učitelj Miodrag Ristić, koji radnu karijeru završava u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Negotinu, svoja preispitivanja intimno radi za sebe, ali je na naš poziv da svoja životna i radna iskustva kao učitelj među učiteljicama podeli sa nama i čitaocima NG Portala prihvatio, kako i sam kaže, „bez razmišljanja“.

Rođen u mnogočlanoj porodici kao sedmo dete, svoj životni put krčio je uz podršku svojih sestara koje su podržavale njegovu odluku da se bavi najlepšim ali i najodgovornijim životnim pozivom – učiteljskim.

Prisećajući se svog detinjstva provedenog u rodnoj Mosni, neminovna su sećanja na učiteljicu Zoricu Jovanović, strogu i pravednu Kuršumlijku. Izgradnjom brane na Dunavu i potapanjem obale, porodica Ristić život nastavlja u Negotinu u kome učitelj Miodrag Ristić sa svojom porodicom i danas živi.

„Upisali su me u treći razred osnovne škole. Tu  u „Veri“. Opet na reč i na osnovu đačke knjižice kao jedinom dokumentu o mom postojanju. Upisan sam u treće dva kod učiteljice Mire Šaponjski. Ničim se nisam posebno izdvajao u toj generaciji, bar ja tako mislim“, priseća se učitelj Ristić, kako ga i danas  nazivaju  generacije njegovih đaka.

Ljubav prema učiteljskom pozivu bila je oduvek velika, a u negotinsku  Pedagošku akademiju upisala ga je sestra. Bila je to druga generacija na akademiji koja je slovila za školu koja obrazuje dobre pedagoške radnike. Kao srednjoškolac novac za obuću i odeću sam je zarađivao radeći nadničarske poslove do samog početka školske godine, a znanja sticao iz polovnih knjiga.

„Zamišljao sam sebe na fakultetu za istoriju, likovnoj akademiji. Sebe nisam nikako video u Negotinu. Ali dok su moji drugovi spremali maturu ja sam okopavao kukuruz u kombinatskom polju. Sećam se da  mi je školska drugarica Mira Simić došla u njivu, tu gde je bila Poljoprivredna robna kuća i Restoran „Bukovo“ i rekla mi je da su je poslali iz škole da mi kaže da dođem na ispit. Maturski sam odbranio kod profesora Ostojića iz istorije, i strani i srpski jezik, ali sam na ispitu iz matematike podbacio. Bio sam previše siguran da je to lako a onda pogrešan znak i upisao petu godinu akademije bez mature. Tada se to moglo. U dubini duše znao sam da ću upisati Pedagošku u Negotinu. Snovi su jedno, stvarnost je drugo.“

Učiteljsko znanje počeo je da kali, kao što je nepisano pravilo u to doba bilo, u seoskoj školi u zaseoku Cigansko groblje pune četiri godine. Daleke 1979. u učionici sa 14 đaka gde su ga dočekali prvaci i trećaci. Prvi radni dan, kaže učitelj Miodrag nikada neće zaboraviti, za njega se pripremao temeljno uz sva ispunjena pedagoška pravila, a dočekao ga je dečiji tajac.

„Pripreme sam pisao ali nisam ih koristio. Bile su beskorisne. I uvek su mi bile balast. I dan danas su mi balast. Čas sam započeo naizgled neobaveznim razgovorom gde ko živi, šta je ko radio i još mnogo tih pitanja. Cela ta nedelja mi je protekla u traženju pulsa odeljenja ali sve se polako sleglo. Decu sam učio najbolje što sam mogao i znao ali nikada nisam razmišljao o tome da li su oni sem školskog gradiva zapamtili još nešto. U oktobru sam  prebačen na Pojana Lungu. Ponovila se ista priča kao i kad sam prvi put ušao u razred. Pet razreda u jednoj učionici, nepodeljena škola. Svaki dan sam putovao autobusom iz Negotina do Jabukovca i dalje do Pojane. Zimi, kad zaveje sneg peške sam išao do škole i nazad. Dođem do škole, deci podelimo užinu, ja im zadam domaći i oni kućama a ja nazad pešice do Jabukovca a često i do doline reke Vratne. Tamo nas je čekao autobus jer je put bio neprohodan.“

Životne okolnosti i previranja koja su bila nezaolilazna kada je i obrazovanje u pitanju odvela su učitelja Miodraga van granica tadašnje Jugoslavije. Radni vek nastavio je u naredne četiri godine u Nemačkoj u Jugoslovenskoj dopunskoj školi „Bratstvo jedinstvo“ u Nirtingenu blizu Štutgarta. Po povratku, sredinom devedesetih, istureno odeljenje jabukovačke škole  Pojana Lunga bilo je pred zatvaranjem.

Put do učionice u našoj najstarijoj školi u kojoj danas obrazuje i vaspitava još jednu generaciju svojih đaka vodio je preko jaseničke škole, koja je područno odeljenje Osnovne škole „Vuk Karadžić“. Bogato četrdesetogodišnje radno iskustvo ispunjeno je anegdotama, lepim i onim manje lepim uspomenama, ali se pamte i prepričavaju najsmešnije.

„Na početku četvrtog razreda prilazi mi učenik i onako samouvereno kaže:„ Druže učitelju, rekao je moj tata da ako budem bio odličan će da me voditi na Madagaskar. A ti vidi šta ćeš.“ Gleda on mene, gledam ja njega, on mene znatiželjno, ja njega ispitivački. Koleginice su me nemo posmatrale. On se prebacuje s noge na nogu sa osmehom na licu od uva do uva. Nije on bio svestan toga šta mi je rekao. E onda je usledio odgovor: „Ako budeš učio, bićeš odličan, a ti vidi šta ćeš.“ On mi je samo odgovorio:„Dobro, videćemo.“ Okrenuo se i otišao. Cele godine smo se smejali tome. On nije bio odličan, nije otišao na Madagaskar, ali ga je otac odveo u Brazil.“

Sa stečenom fakultetskom diplomom uz rad, kao i većina koleginica, učitelj Miodrag u korak sa savremenim obrazovanjem i dalje uči. Ponosan na svoje učenike koji i danas obilaze njegovu učionicu, popričaju o školskim danima, u slučajnim susretima o porodicama koje su već formirali, vaspitanju, problemima sa kojima se susreću, učitelj Miodrag Ristić svodi račune i po svojoj računici, brojeći dane, mesece i godine do penzije.

„Evo sad je već šesta generacija. Radimo u kovid sistemu. Uživam. Mogu u penziju kad god poželim. Radim bez pritiska, moranja. Polako svodim profesionalne račune i radim kao da su preda mnom decenije rada“, kaže Miodrag Ristić, učitelj koji je među učiteljicama, koleginicama, izgradio svoje mesto a ono posebno je u sećanjima njegovih učenika.