Lepota, skladnost, pokret, uzbuđenje, energija – mnoštvo pojmova sadržano u jednoj reči. Truba. Truba Luja Armstronga, Dragačevska truba, truba Južne pruge ali i truba Mileta Paunovića.
piše: Dimitrije Mikan Obradović
Ovaj čovek je ceo svoj život i ljubav posvetio jednom instrumentu. Njegov govor nisu bile reči već divne melodije, satkane ritmičkim i zvučnim vibracijama, koje se nižu po nekom svom redu i značenju. U njima prepoznajemo poetiku folklorne duše i muzičku tradiciju jednog podneblja.
„Znate šta profesore, ja sviram narodnjake. Ja sviram narodnu muziku“. Ove reči koje je jedan dečak izgovorio svome cenjenom profesoru, od koga mu je zavisilo dalje školovanje, bila je velika hrabrost ali i iskren stav da izkaže svoju ljubav prema muzici koju je najviše voleo.
I ta rečenica „Znate šta profesore ja sviram narodnu muziku“, pratiće ga kroz život i probuditi u njemu neverovatne muzičke ideje, ritmove i melodije. Mile Paunović nije samo puki izvođač već i stvaralac narodne muzike. Pitate se kako? Pa lako. Uvek neko stvori da bi narod prihvatio.
Počnimo redom. U selu Crnomasnica 13. februara 1955. godine iz mešovitog braka došao je na svet dečak koga prozvaše Mile. Majka Srpkinja, a otac Vlah.
Reka Timok koja protiče pored sela stvorila je poseban ambijent prirodnog jedinstva neba i zemlje. Dečak je rastao uz reku i muziku svoga kraja. Svadbe, slave, zavetine kao da su na njega ostavile mnogo veći utisak nego škola koju je pohađao.
Muzika kod Vlaha je ritualni deo svih svetkovina, pa nije čudo što je ovo mlado biće bilo opsednuto zvucima frule, klarineta, trube. Počeo je da svira frulu. Osmogodišnju školu pohađao je u Braćevcu, rodnom selu svoje majke.
Stric, koji je uvideo detetov talenat, u dogovoru sa roditeljima, pokušava na sve načine da pomogne muzičkom obrazovanju svoga sinovca. Za početak, daje mu svoj klarinet, jer je i on svirao, da bi ga ipak odveo u selo Vratnu kod trubača Jove Danilovića.
„Majstor“ Jovu nađu u Urovici. Ovaj obeća da će dečka naučiti da svira, pod uslovom da letnji školski raspust provede kod njega. I tu su počeli prvi časovi trube. Кao pravi šegrt Mile je celi dan provodio u polju, čuvajući ovce, koseći travu,kopajući baštu, da bi uveče umoran naučio po neku pesmu ili kolo. Ceo „muzički zanat“ trajao je dva letnja školska raspusta. I kao što biva učenik je prevazišao učitelja. Rođena je trajna ljubav između čoveka i trube.
O mladom talentovanom trubaču brzo se pročulo u Negotinskoj krajini. To je već 1968. godina, a on samo trinaest leta. Dete. Stric nagovara oca da malog upiše u zaječarsku Nižu muzičku školu. Vode ga kod direktora gospodina Hiršla koji, oduševljen njegovim sviranjem, daje zaduženje profesoru Petru Jovanoviću da učenika nauči osnovnom sviranju i čitanju nota. Te godine mladić dobija novu trubu. Školovanje je trajalo tri godine.
Mile Paunović, Mladi narodni umetnik, tako već možemo da ga nazovemo, završava paralelno osmogodišnju i nižu muzičku školu. E sad’, on smatra da bi trebalo mnogo više da nauči o muzici, jer ona vlada njegovim bićem, i da nema drugog puta osim ozbiljnog rada i odricanja.
Odlazi u Beograd da bi položio prijemni ispit u Srednjoj muzičkoj školi „Stanković“. Naravno, na prijemnom svira kolo „Staru Vlajnu“. A šta bi drugo! Mocart, Hajdn, koji učenici u ovakvim prilikama sviraju, mogu da pričekaju.
Profesor Alojz Strnad našao se u čudu? Prihvata mladića koji naivnom iskrenošću kaže: “Znate šta profesore, ja sviram narodnjake. Ja sviram narodnu muziku“. On shvata da ovo biće govori istinu; da neguje duh svojih predaka, svoju muzičku tradiciju. Ali, daje mu na znanje da školovanje neće biti ni malo lako i da će morati puno da uči.
Jednom prilikom Mile je rekao: „Profesor mi je bio više nego otac, strog ali pravedan“. Pet godina rada, za jedno seljačko dete koje nema dovoljno para za svoje školovanje, prestavljalo je veliki problem. Ali, velika podrška profesora i upornost učenika urodili su plodom. Mladić je sada vrhunski trubač koji podjednako dobro svira klasičnu i narodnu muziku. Njegova intonacija je besprekorna, a muzikalnost savršena.
Na Beogradskom saboru 1976. godine u dvadeset prvoj godini Mile Paunović osvaja nagradu sa kompozicijom Dimitrija Obradovića „Iz mojih šuma“, pisanu za solo trubu, veliki revijski orkestar Radio Beograda i ženski hor „Кolegium muzikum“. Ova nagrada mu otvara vrata ka velikom uspehu.
Postaje najtraženiji beogradski muzičar za snimanje ploča. Učestvuje na festivalima, osvaja nagrade, vodi orkestre kulturno umetničkih društava, traži ga državni ansambl narodnih igara „Кolo“. Sada zarađuje dovoljno za svoje školovanje.
Ljubav prema trubi vodi ga na Muzičku akademiju u Beogradu. On želi da maksimalno usavrši svoju umetnost i polaže prijemi ispit. Prima ga Mitke Angelov, koji je došao iz Bugarske, sa velikom reputacijom međunarodnog umetnika i folklornog izvođača. Jednom prilikom, pred kraj Miletovih studija, profesor Angelov oduševljeno kaže: „ On bolje svira od mene, on je duša naroda.“
Po završenoj Muzičkoj akademiji Mile Paunović postaje profesor trube. Кao vrhunskog instrumentalistu traže ga mnoge muzičke škole. Ali njega, temperamentnog mladog čoveka, više interesuju putovanja, gostovanja, estrada. Osniva svoj orkestar 1986. godine i sa njim neumorno svira. Gostuje po gradovima i državama, svuda gde žive njegovi zemljaci. Svira muziku svoga kraja; vlašku, srpsku, torlačku. Za njega je to muzika Negotinske krajine, Istočne Srbije.
U Negotinu se 1991. godine osniva Srednja muzička škola. Profesori iz Ukrajine i Rusije dolaze u ovaj grad. Odsek za duvačke instrumente ne postoji. Mile Paunović, na molbu uticajnih ljudi opštine, pristaje da otvori katedru za trubu. I to je ono najvrednije u njegovoj karijeri. Sa velikim žarom uči mlade sviranju i tokom dvadeset četiri godine svoga rada stvara generacije vrsnih trubača. Mnogi od njih su kasnije završili visoke muzičke škole i akademije. Nagrade koje su ovi mladi umetnici osvajali, na raznim takmičenjima, podigle su ugled muzičkoj školi u Negotinu.
Sa grupom muzičara iz Negotinske krajine, jednim instrumentalistom iz Rumunije i gajdašem iz Bugarske, Mile Paunović osniva etno grupu “Balkanski istočnici“. Cilj ovog sastava je bio da prikaže muziku koja u sebi sadrži spoj ali i različitost etničkih grupa Srbije.
Кruna ove muzičke grupe bila je pevačica Vionera, Vlahinja, supruga Mileta Paunovića. Gostujući sa njom u jednoj televiziskoj emisiji, na pitanje voditelja da li više voli trubu ili Vioneru, Mile odgovara: „Volim trubu… ali i Vioneru. Ima jedna naša tajna, pesma snimljena javno“.
A ta pesma, sa kojom je ova darovita žena pobedila u serijalu RTS-a „Šljivik“ i dobila laskavu titulu Čuvara narodne baštine, uzbudila je mnoge ljubitelje folklorne muzike. Njen vokal, zvonak, do perfekcije otpevana melizmatika, stabilnost intonacije, pleni i dočarava melodiju vlaške pesme na najlepši način.
Vionera je rođena u selu Кovilovu, četiri kilometra od Crnomasnice. Reka Timok kao da je muzikom spojila ove dve srodne duše… Vionera i Mile.
Truba je popularan instrument u Srbiji. Dovoljno je pomenuti Dragačevski sabor. Ali truba Mileta Paunovića je druga priča. Njegov stil sviranja, njegove muzičke rečenice, motivi, inspirisani tradicionalnom muzikom, odaju kompozitora koji vešto kombinuje folklorne elemente istočne Srbije. On spaja melodiju Vlaha sa srpskim motivima i kadencama te južnjačkim ritmovima. To je muzika jednog umetnika koji je nadgradio folklornu muziku i stvorio svoj prepoznatljivi stil.
Njegova improvizacija i virtuoznost sviranja bude najlepše emocije u ljudima. Mnogi će reći: „Pa to je tradicionalna muzika istočne Srbije“. Možda bi bilo bolje ovako reći: „To je muzika jednog obdarenog bića koji je muzički jezik stvorio po ugledu na folklornu tradiciju svoga zavičaja“.
„Truba može da izmami suze, plač i radost. Ja sam se probudio sa trubom“. To su bile reči čoveka koji nije više sa nama. Mile Paunović preminuo je krajem jula 2015. godine. Zaspao je sa svojom trubom. U znak sećanja i zahvalnost, za njegov rad i delo, Srednja muzička škola u Negotinu organizuje od 2016. godine Memorijalno takmičenje duvača – Mile Paunović.
Sećanje na ovog umetnika, zaljubljenika u trubu i muziku, ostaće da živi u nama i generacijama koje dolaze.
*Autor teksta je Dimitrije Mikan Obradović, etnomuzikolog, kompozitor, nekadašnji urednik u Radio Beogradu, frulaš, rođeni Negotinac, koji se posebno istakao svojim sviračkim umećem, ali i raskošnim aranžerskim sposobnostima, te interesantnim kompozitorskim radom u duhu narodne muzike. Tekst koji je ustupljen NG Portalu, publikovan je 2016. u izdanju Udruženja “Gergina”.
