Naslovna Kultura Marko Grujić ponovo režira u istočnoj Srbiji

Marko Grujić ponovo režira u istočnoj Srbiji

1112
0

Posle dokumentarnog filma “Tačno u centar” koji je Marko Grujić snimio o legendarnoj rok grupi „Zlatni prsti“, pre gotovo deceniju, ovog leta u Timočkoj Krajini snima dokumentarac o Miletu Kostadinoviću, koji je svojim glasom i sevdahom na muzičkoj sceni prisutan pola veka.

Marko Grujić u Tamniču snima novi dokumentarni film

Marka Grujića (33), rođenog Zaječarca koji već dve decenije živi u Americi susrećemo u krajinskom selu Tamnič, mestu rođenja glavnog protagoniste njegovog novog dokumentarnog filma Mileta Kostadinovića, poznatijeg po nadimku Safet ili Caba.

Odmor u Srbiji Grujić je ponovo iskoristio da ljubav ka filmu spoji sa željom da trajno zabeleži priču o ljudima koji su decenijama donosili radost svojoj publici. Ideja za snimanje ovog filma potekla je od Markovog oca, Branka Grujića koji je sredinom osamdesetih, posle perioda sviranja u trećoj postavi grupe „Zlatni prsti“, svirao i narodnu muziku u Cabinom orkestru.

Branko je, sada, na snimanju u Tamniču zadužen za mikrofone i tonsku sliku. Otkriva nam da je trebalo da se prošle godine obeleži pola veka Kostadinovićevog umetničkog rada i da je taj jubilej bio povod da svom sinu predloži da napravi film o njemu. Pomaže nam i u priči da bolje upoznamo Marka.

Marko Grujić diplomirao je uporedo režiju i glumu 2013. godine na Kolumbija koledžu (Columbia college) u Čikagu. Poslednjih šest godina živi u Los Anđelesu gde danas ima svoj Republica studio.

„Amerika mi se u početku nije sviđala. Ovde sam sa društvom išao na ekskurzije, rođendane, svirke. Imao sam svoj bend koji se zvao „Katastrofa“, snimali smo i puno ljudi me je znalo. I onda, tras…“, počinje svoju priču Marko, koji se kao tinejdžer od 13 godina sa porodicom preselio u Čikago.

Po očevoj priči, Markov prvi susret sa Amerikom u kojoj život mnogima predstavlja ostvarenje snova, nije impresionirao jednog tinejdžera koji je tražio da se vrati u Srbiju, pa je pravio probleme u školi i u pokušaju da ostvari ono što je naumio zadavao muke svojim roditeljima.

„Ništa mu se nije dopadalo. Hteo je kući! Znao sam da ima afiniteta za muziku, svirao je klavijature, bubanj. Da bi ga animirali da se nečim bavi, kupili smo mu jednu malu „Sony“ kameru. Nisam baš pratio šta sa njom radi, ali je jednom prilikom došao sa rečenicom: „Tata, mi snimamo film!“ Odlično rekoh, igrajte se, snimajte. Jednog dana, dobili smo iz škole u Čikagu poziv da prisustvujemo Festivalu kratkog filma koji prave deca. Ta njihova škola ima veliku salu sa balkonom, veću nego zaječarsko pozorište. Otišli smo porodično, kćerka, supruga i ja, a tamo je bilo napravljeno kao da je dodela Oskara, filmske projekcije, nagrade, deca, roditelji. Znao sam da se snima, ali šta je na kraju ispalo, nisam imao pojma. I kad smo odgledali sve filmove, njegov je za jedno šest dužina bio bolji od svih. Napravio je film i tada dobio nagradu za režiju i za glumu i posle još dve godine zaredom, tako da imamo nekoliko tih „školskih Oskara“. I to nam je sve pokazalo, tog trenutka nam je postalo jasno šta će da bude. Završio je posle i srednju školu, a onda,logično, odabrao da studira režiju“, priča nam Branko Grujić.

Foto: Republica studio

Marko ne krije da je učešće na filmskom festivalu Von Steuben u školi koju je pohađao predstavljalo prekretnicu za njega i društvo. Prijala mu je, zaključujemo, i popularnost koju su mu film i nagrade doneli.

„Nije samo popularnost, nego sam stasavao i bilo mi je potrebno da negde pokažem to što sam imao da kažem, ali bilo je tu i dosta nekog naboja, energije, čak sam se i tukao u srednjoj školi. Trebalo je da se ta energija negde kanališe i srećom, našao sam to u čemu mogu da budem dobar. Napravili smo film, dobili dve nagrade, pa smo sledeće godine opet napravili film i dobili tri – četiri nagrade koliko je bilo. Tako smo tri godine zaredom pravili filmove i dominirali na festivalu. Teme su bile slobodne, prva je bila gangsterska. Onda akcioni film „Exit“,u trećoj godini srednje škole, koji je ostao jako upečatljiv i zbog kojeg sam i odlučio da studiram režiju. Snimali smo po centru Čikaga kako trčimo sa nekim koferom punim novca, bila je tu i trka na auto – putu, ludilo… Snimili smo pravi akcioni film i postali popularni u školi zbog toga. Bili smo glavni tada“, priča nam Marko Grujić.

Sa ocem Brankom

U vreme studija, došao je sa ocem koji deset godina nije dolazio kući, u Srbiju na odmor. Sređivali su jednog dana garažu i u nekoj kutiji pronašli puno audio kaseta, među kojima i jednu na kojoj je pisalo „Zlatni prsti“, demo 1985. Branko kaže da je već bio i zaboravio da to ima.

„Preslušamo zajedno i njemu se dopala pesma „Tačno u centar“, po kojoj je, na kraju, i nazvao film o njima. Pošto je odrastao pored Moše i mene, počeo je da istražuje po Jutjubu i iznenadio se da o tako poznatoj grupi u bivšoj Jugoslaviji ne postoji video zapis. To ga je zainteresovalo, pozajmio je kameru, svetla, pošto ovde ništa nije imao, sakupili smo na brzinu orkestar i ispalo je tako kako je ispalo. Kompletna ideja oko filma o grupi „Zlatni prsti“ je Markova. Brzo je bilo snimljeno, a on je to posle natenane sklapao ali nigde nije mogao da nađe arhivski video materijal. Iako je bio krenuo da traži po Beogradu, verovatno su ga gledali kao nekog klinca, kakav režiser. Ipak priča je pogođena, sentimentalna veza sa prošlim vremenom. Dolaze novi, mladi ljudi ali treba da ostane zabeležena priča o starijima koji su utabali put, da ostane trag o njima. Meni se film sviđa i posle dužeg vremena slušam ga kao radio emisiju“, kaže Branko Grujić.

Marko je na filmu o „Zlatnim prstima“ radio dve godine. Kameru pored njega potpisuju Sreten Samardžić i Dalibor Todorović, dok je Grujić film sam režirao i izmontirao. Olakšavajuća okolnost prilikom rada bilo je to što je Dragan Trajković, bubnjar grupe imao sačuvane novinske članke i fotografije. Oni su filmu, uz priču članova ovog sastava, pojačali dimenziju dokumentarnog.

Film o Miletu Kostadinoviću ne može da se zamisli bez supruge Zorice i njene harmonike

Deceniju kasnije, Grujić u svom zavičaju radi novu filmsku priču i to baš o cenjenom pevaču koji osim što piše stihove i peva o zavičaju, u srcu i duši nosi sevdah po kome je prepoznatljiv već punih 50 godina.

Ovaj film je svojevrsni omaž karijeri pevača Mileta Kostadinovića, ali i priča o njegovom porodičnom orkestru u kojem značajno mesto zauzima njegova podrška, bračna i muzička, supruga Zorica i njena harmonika. To je priča koju upravo snima u zavičaju, a kako danas vidi Ameriku?

„Drugačije sada sve vidim. Već sam šest godina u Los Anđelesu i tamo stvarno ima mogućnosti da se prikaže talenat. Tu su ljudi iz celog sveta i svi su došli da bi uspeli. Zaista ima mnogo talentovanih i kad čovek upozna neke takve ljude i počne da sarađuje sa njima, to može da se uporedi sa radošću deteta u trenutku kada dobije omiljenu igračku. Velika je sreća kad upoznaš ljude koji su isto zagriženi kao i ti. Pre nekoliko meseci sam završio scenario za dugometražni igrani film i sada smo u poslu stvaranja uslova za njegovo snimanje. U osnovi je razrađena ideja jednog američkog kratkog filma koji smo radili,  „Nesvrstani“ (Unaligned). Taj film na Jutjubu već ima tri miliona pregleda. Od njega sada pravimo dugometražni sa idejom da učestvuje na festivalima ali i da se proda. Inače se dugometražni filmovi bolje prodaju i nešto može i da se zaradi ili bar da se oni isplate, što baš i nije slučaj sa kratkim filmovima. Ima para u filmskoj industriji ali se do njih teško dolazi“, zaključuje Marko Grujić.

U međuvremenu radi snimanja, montaže, reklame, spotove, kratke filmove. Film, kaže, radi isključivo iz ljubavi i tvrdi da je ona uvek glavni pokretač.

Iako već dve decenije živi i stvara na drugom kontinentu, rado dolazi u Srbiju za koju ga veže čista emocija koju pretapa u dokumentarne slike za sva vremena i kroz film priča o ljudima zemlje na kojoj je ponikao.