Danas se navršila decenija od smrti Ljubiše Stojanovića Luisa, jedinstvenog umetnika, humaniste, dobročinitelja, čoveka plemenitog srca, privatno skromnog i nenametljivog a na sceni očaravajućeg.
U Negotinu, gradu u kojem je proveo dane detinjstva i mladosti, gotovo da ne postoji neko ko nije čuo za njegove humanitarne koncerte i redovne susrete u Domu sa decom bez roditeljskog staranja. Tome je svakako doprinosio i Koncert za Luisa „Moj život je moje blago“, koje je posle četiri godine, nadamo se privremeno, prekinula pandemija virusa korona.
Maja Stojanović Luis, ćerka začetnika etno-popa u Srbiji, boravila je u Negotinu sa svojom ćerkom prošlog meseca nekoliko dana, tu je provela i dan u kojem bi njen otac napunio 69 godina.
„Pratim sebe. Morala sam da dođem! Odavno planiram. Gledala sam gde bi mi mogle po Srbiji da putujemo, ali sam negde već bila rešila da dolazim ovde. Znam da će taj odgovor zašto je trebalo baš sad da dođem, stići uskoro sam od sebe. Iz nekog razloga morala sam da dođem, trebalo je tako da se desi da provedem vreme ovde sa ćerkom na mestu na kojem smo želele, i da budu Boemi, i da zajedno pesmom obeležimo tatin rođendan, da se sve namesti. Fino sam se ispričala i sa strinom i stricem, srela brata koga dugo nisam videla. Sve se lepo namestilo, ništa nije bilo usiljeno. Raspametilo me je i veče koje si organizovala na dan tatinog rođenja. Bila sam kao malo dete kome je priređena neka rođendanska žurka a da nije imalo pojma, tako sam se osećala. Ono je bilo savršeno! Jedino mi je baš krivo što nismo mogle da se uslikamo pored table sa nazivom ulice koja nosi tatino ime, ali dobro ona postoji i ljudi koji tu žive za adresu u ličnoj karti imaju njegovo ime i prezime“, rekla mi je u razgovoru za NG Portal, Maja Stojanović Luis.
Upoznao je nas Luis u vreme kada je kao tinejdžerka gostovala u Negotinu na jednom od njegovih koncerata. Obučena u belo, ne previše razgovorljiva u to vreme, očarala je publiku svojim glasom i plesom.
Ušla je u muzičke vode pre svog brata Marka kome je tada sport bio na prvom mestu. Marko je danas jedan od najplodotvornijih muzičara pred kojim je za kratko vreme četvrti studijski album, a Maja koja se ne bavi isključivo muzikom, očekuje izlazak drugog albuma. Krajem februara prošle godine, neposredno pred koronu održala je svoj prvi solistički koncert i izvela dve pesme sa albuma čije objavljivanje očekuje.
„U vreme zaključavanja pisala sam pesmu „Sve će biti ok“ koja je kao singl, sa spotom, izašla ove godine u februaru. Nije mi inspiracija bilo baš zaključavanje i korona, već to da je svima nama potrebno da s vremena na vreme čujemo: Sve će biti ok! Svako od nas se izgubi u nekom momentu, nešto nam u trenutku bude strašno a ne uspemo da se sklonimo iz te situacije, da je objektivno sagledamo i vidimo kako je to prolazno. Proći će! Rešiće se! Sve je ok! Potrebno je samo da umirimo to u sebi i pustimo i sve se razreši“, kaže Maja Stojanović Luis.
Nekad ne previše razgovorljiva, za šta je ispostaviće se razlog njeno razmišljanje na maternjem nemačkom jeziku i prevođenje na srpski, Maja danas odaje utisak zrele žene koja stalno radi na sebi, svom obrazovanju, pa bez većih problema i misli na srpskom. Tekstovi koje piše društveno su angažovani i sa porukom, a rad na samopouzdanju čuje se u gotovo svakoj njenoj pesmi.
„Sve pesme mi mnogo i svaka na svoj način znače. Prelomni momenat je ipak opisan u pesmi sa prvog albuma „Sruši taj zid“. Svi mi živimo te neke šablone, naši preci preneli su nam to kako nešto treba i sad živimo u nekoj kocki i ne uspevamo da vidimo van toga jer nam je rečeno ovo ovako treba. Nama ženama je postavljeno da cilj treba da nam bude da se udamo, rodimo decu i tu se završava sve. Muškarci ne smeju da plaču. I takvi stereotipi, za ovo ti je kasno, za ovo ti je ovako, za ovo onako. To sužava naše mogućnosti pošto odrastamo uz takve rečenice. Od kad spoznamo sebe naši najveći idoli su naši roditelji i kako oni nešto rade, tako i mi radimo i teško nam je da se izmestimo iz toga. „Sruši taj zid“ je baš pesma o tome. I danas kad čujem nju ili kad je izvedem, pomaže mi i vidim da svaki moj tekst nije prošao, još uvek me leči“, pojašnjava Maja Stojanović Luis.
Kaže da to što bez problema danas piše jake tekstove na srpskom duguje knjigama i pisanju, traženju sinonima da bi složila stih, a najvažnije je to što je prestala da se plaši sopstvenih reči jer će ljudi i onako čuti samo ono što žele.
„Koliko god se ja trudila da kažem ono što želim, čovek čuje ono za šta je spreman i koliko je otvoren da čuje. Nikada neće svako čuti tekst onako kako sam ja želela da ga dočaram svima, ali će možda nekome pomoći jedna rečenica“, kaže Maja.
Pitali smo je, na kraju razgovora, koje su to rečenice koje pamti kao očeve i koje i danas leče, a evo i odgovora:
„Ne može da ne može, može samo da neće!“, „Jel’ si srećna? Upoznaj se sa posledicama i uživaj!“
