U Spomen sobi Đorđa Stanojevića, osamdesetak ljubitelja poezije, uživalo je u porodičnom triptihu Miodraga Zlatkovića, njegovom, ali i stvaralaštvu njegovog oca Aleksandra i sina Miloša.
Tri generacije pesnika Zlatkovića – otac Aleksandar, sin Miodrag i unuk Miloš – čine jedinstveni porodični triptih nazvan „Lirika genika“.
Uz svoj autentični poetski stil, ova porodica je, novom knjigom Miodraga Zlatkovića, koju je publikovala valjevska „Intelekta“, njegovim trećim poetskim rukopisom, postala prepoznatljiva ne samo po svom talentu, već, u prvom redu, po ljubavi prema poeziji.
Listajući novo pesničko delo pesnika i inženjera specijaliste energetike, Miodraga Zlatkovića koji otvaraju stihovi njegovog oca Aleksandra, uz čiju je poeziju, po sopstvenom priznanju odrastao, čitaoca lako može da zavara da su dvojica pesnika nalik po svom pesničkom slogu. Da zavara…
Obojica, međutim, “kroje” stihove tako da rečima bude tesno, a emocijama široko, da zagrebu, zatalasaju, pa umire i uspore, da kažu tako malo, a opet mnogo.
Nasuprot starijih Zlatkovića, mlađi Miloš svoju poetiku, pak, gradi, kako lepo primećuje profesorka Bojana Pavlović, “raskošnim baroktnim rečenicama”, stvarajući i zanimljive složenice, “potpuno originalne personifikacije, epitete, metafore, poređenja, kontrasti”.
Mnogi su u Spomen sobi Đorđa Stanojevića, prostoru koji se iznova otkriva, a nedovoljno je korišćen, pokušali da trojici Zlatkovića, osim posvećenosti i talentu, pronađu i zajedničku crtu i u tome, zahvaljujući Milošu i Miodragu Zlatkoviću, ali i Zdenki Tomić, kao moderatoru i Gradimiru Stanisavljeviću, koji je, ovoga puta, glasom ilustrovao Zlatkovićeve stihove, to i pronašli u prilici da i sami zarone u njihove misli i emocije.
Da sve protekne u slavu poezije potrudili su se profesori Umetničke škole “Stevan Mokranjac” Vesna Garabantin na violončelu i Marko Miljković na klavijaturama.
