Lean Lazić, zaljubljenik u tradicionalne odevne predmete svoje rodne Kobišnice, čuva u svojoj privatnoj kolekciji 105 kompleta različitih nošnji. Najstarija je iz 1850. godine. Leanov porodični muzej čuva istoriju jednog vremena, ljudi, običaja, folklora ovog krajinskog sela.
Sa mnogo ljubavi naš domaćin Lena Lazić koji je odrastao uz svoju prabaku govori o njenoj posvećenosti izrade i čuvanja narodne nošnje. Dočekao nas je širom otvorenih ormana koje čuvaju najfinija tkanja iz 19. i 20. veka i iz kojih izviru porodične, ali i priče samog sela o tome kako se nekada u Kobišnici živelo, veselilo, tugovalo.
“Narodna nošnja je sastavni deo mog života. Sve je počelo kada sam krenuo u pripravni razred. Ja sam živeo u selu sa svojom prabakom koja je bila 1921. godište i ona je ljubav prema nošnji na mene prenela. Jednostavno je kroz svoj život i mene uključivala u posao oko nošnje, učila me kada se vetri nošnja, kada se iznosi i na koji dan, zašto baš tada, šta se radi sa nošnjom, kako se četka nošnja, kako se trese. Morao sam da naučim to jer sam joj pomagao. Ona je nošnju volela i čuvala. Na mene je prenela znanje, iskustvo i ljubav. Naučila me je da se nošnja iznosila 22. marta na Mladence, “Snvasj”, zato što je to početak proleća. Smatralo se da tada nošnja treba da se iznese, provetri i okadi tamjanom zbog zmija. Petrovdan je poslednji dan kada se iznosila nošnja jer nakon toga su dani vlažni“, počinje priču Lean.
Ovaj domaćin iza sebe već iza sebe ima bogato iskustvo u izradi predmeta koji su sastavni deo nošnje. Posebnu ljubav i znanje uložio je u čuvanje narodnih nošnji koje mu je prabaka ostavila u amanet.
“Ja čuvam nošnju jako specifično u kesama sa naftalinom, u ormanima. Tu su i prilično stari predmeti od vune koji se čuvaju u čaršavima. Između svakog predmeta stavim čaršav kako ne bi došlo do oštećenja pliša i preslikavanja, kako bi se sačuvale faltne i svaki nabor.”
Odrastajući u Kobišnici, veli Leon, imao je dve mogućnosti ili da igra fudbal ili folklor. Zahvaljujući svojoj učiteljici Dragici Berdić ljubav prema tradiciji je prevagnula i bila pravi izbor.
“I srednjoškolske dane sam proveo ovde u selu, u folkloru iako sam završio Medicinsku školu u Zaječaru. Kulturno umetničko društvo „Abrašević“ je bila moja sledeća destinacija kada sam upisao fakultet u Kragujevcu. Tada sam video i veći spektar nošnji nego što je to bilo u mom selu. Sve me je zanimalo, kako je izgledala, kako se izrađivala, kako su napravljeni srmeni i jeleci. Tada počinje moja edukacija i saznajem dosta toga na seminarima narodnih igara jer se tada već raspala Jugoslavija. Dva puta godišnje su bile organizovane edukacije na kojima su se okupljali folklori iz cele Srbije. Tada smo upoznavali ne samo igre, već život određenog kraja Srbije, navike ljudi, pa i nošnje. Mene je sve to faciniralo.”
U porodičnom domu Leana Lazića već su se čuvali vredni predmeti koji su krili priče iz prošlosti i imali istorijsku vrednost. To bogatstvo je i motiv koji je pokrenulo Leana da razmišlja kako da na svetlost dana iznese i predstavi javnosti sve te dragocenosti.
“Imam toliko nošnji, kako bih ja mogao da ih prezentujem? Da napravim izložbu? Došlo bi 50, 100 ljudi bi je videlo i to je to. Na tome bi se završilo. Tada se moj san koji sam sanjao još kao dete da sve objedinim obistinio. Napisao sam monografiju o nošnji samo iz Kobišnice, ne i Bukovča jer ima malih razlika. Monografija sadrži oko 105 različitih nošnji. Najstarija nošnja je iz 1850. godine.Velika je razlika između nošnji iz 19. i 20.veka. U pitanju je tehnika tkanja, zato što se tada koristila srma. Postojale su bogate i siromašne porodice. Siromašne nisu mogle sebi da priušte svilu i srmu koja je do nas stizala preko Turske i Azije. Razlikovala se i tehnika izrade same čipke i konca od kojeg se pravila. Perlice su se tada kupovale u naprstku, to je bila mera, a to nije mogao svako da priušti jer je bilo skupo. Imam dosta autentičnih starih nošnji ali imam i onih koje ja nazivam radne varijante koje se nose svaki dan.”
Bogato ilustrovana luksuzna monografija o nošnjama koje su se nosile u proteklih 150 godina ugledaće svetlost dana na radost ne samo porodice Lazić, već i ljudi koji se profesionalno bave čuvanjem srpske i vlaške tradicije. Zato nas je i zanimalo po čemu je vlaška nošnja različita od svih ostalih ne samo u Srbiji već i u bivšoj Jugoslaviji, s obzirom da naš domaćin poznaje nošnje gotovo svih delova bivše velike države.
„Sklop cvetova i ornamenata koji prati vlašku nošnju je jako bogat. Već osam godina unazad na Braču posećujem seminar na temu nošnji. Tamo se zapravo stiče znanje kako nošnju rekonstruisati jer pri izradi nošnje postoje različita zanimanja. U toj radionici učite da napravite repliku nošnji koje vi imate. Poznavajući i druge narode mogu da kažem da je naša nošnja jako teška za izradu jer je sve tkano i pretkivano. Kada vi od belog platna sašijete suknju, pa na njoj prišijete čipku, možete je napraviti za dva dana. Ali ako pogledate samo jedan vlaški “kracan” za koji vam treba godinu i po dana, ne da ga samo izatkate već od same pripreme vune do konačnog komada. Smatram da je u ovom kraju zastupljeno dosta tehnika. Ovde su se razne tehnike pojavljivale pre 150 godina, zato deo nošnje podseća na slavonsku.”
Dve su stvari bile ključne da se Lean, danas ozbiljno i vrlo profesionalno, bavi ne samo čuvanjem nošnje već i izradom nakita od perlica, što je retkost. Za njega su to ljubav prema tradiciji koju je dobio u porodičnom domu i posvećenost poslu kojim se bavi već godinama.
“Svestran sam čovek. Izrađujem nakit od perlica već jedno desetak godina. Radim ćustekije, to je srpski nakit muškaraca, dole sa Kosova. Radim i ženski nakit, pojaseve, vezem, pletem, heklam. Volim sve te ručne radove jer mislim da još uvek ima interesenata. Da li imam ideju za zanatskom radionicom? Imam dosta ljudi koje podučavam, kojima snimim kada me zamole kako sve to radim. Trudim se da sve tehnike primenim u realnom životu. Napravio sam recimo stolicu od perlica. Koliko je to primenljivo u modi? Vidim da se dosta ljudi vraća na perlice, čipke, glamur, na tkana bela platna, vidim da se modni kreatori povremeno vraćaju tradiciji.”
Bogato životno iskustvo, ali i želja da se od zaborava sačuva nošnja ovog kraja Srbije koja je po mnogo čemu specifična, za Leana je misija koju vrlo uspešno sprovodi iako je sprovodi kilometrima daleko od rodne Kobišnice. Kao i svaki običan čovek sanja svoje velike i male snove sa željom da jednog dana postanu stvarnost.
“Neki moj san. Imam dva sina, dobiću dve snaje, zamišljam ih na svadbenom veselju u nošnji. Ja imam sreću da moja supruga voli nošnjui voli da je obuče. Imam dosta iskustva sa decom, bio sam umetnički rukovodilac u ansamblu “Kolo” u Badenu, pa potpredsednik Saveza Švajcarske osam godina, poznajem dosta mladih iako nisu iz folklornog sveta, oni ne znaju to da cene. Ne da deca neće da obuku nošnju, ali često ispunjavaju želje svojih roditelja da se recimo fotografišu u nošnji. Oni ne znaju da je obuku, a ne znaju ni da je ponesu, nemaju stav da je ponesu. Moj stariji sin je posvećen fudbalu i njega ništa ne zanima i na silu to ne može. Da biste nosili nošnju morate da imate ličnost”, sa pomalo sete pripoveda Lean Lazić, čuvar vlaške nošnje iz Kobišnice koji joj i dalje pruža šansu da živi u 21. veku.
