Naslovna Društvo Jezik se čuva govorom, on mora da živi među ljudima!

Jezik se čuva govorom, on mora da živi među ljudima!

1023
0

Porodica Mardaljević iz Kobišnice vlaški jezik, pesmu i nošnju čuva već generacijama prenoseći sa kolena na koleno običaje, kulturu, tradiciju. Majka Marija i sin Nenad sanjaju svoje snove na maternjem vlaškom ali  i jezicima koje svakodnevno govore.

Prvi dan u jabukovačkoj školi obeležio je na mnogo načina život Marije Mardaljević. Ispevana pesma dobrodošlice na vlaškom jeziku, koji je samo i govorila do svoje sedme godine, bio je početak jedne lepe muzičke karijere kojom se već, rekli bi decenijama, uspešno bavi kobišnička snaja.

“Ja se muzikom bavim od malih nogu. Moja porodica je bila muzikalna, roditelji su bili veseli ljudi voleli su da igraju i pevaju. Moj otac je lepo pevao, njegovi stari iz familije Vojinović su svirali na fruli, a majka je u porodici radila narodnu nošnju. U našoj kući je bilo mnogo narodnih nošnjih koje su oni oblačili u posebnim prilikama na igrankama, svadbama, raznim veseljima. Sećam se tog vremena jer sam ja tada odlazila na igranke koje su bile organizovane za momke i devojke. Moja majka je volela da nosi nošnju u svakodnevnom životu naročito opređ. Vlašku pesmu sam naučila najpre od oca koji je stalno pevušio po kući, u društvu. Svuda se čula muzika, na svakom koraku, od gramofonskih ploča do radija, na igrankama, veseljima. Ljudi su se veselili, pevali, družili su se mnogo”, počinje priču Marija Mardaljević o vlaškoj muzici sećanjima na svoje prve ispevane pesme.

Većina ih je bila ljubavna, ali su se pevale i porodične, pesme o prirodi, radovima ljudi u polju, prolaznosti života, mladosti i starosti, ljubavi prema rodnom selu. Pesma je, veli Marija, održavala raspoloženje ljudi.

“Ja najviše volim da pevam izvorne, stare pesme koje sam oduvek znala, a čula sam ih od mog oca. Volim i pesme novijeg datuma, a naročito one o Marijama. U mom rodnom selu, Jabukovcu, ima dosta Marija, skoro svaka kuća ima bar jednu Mariju. Moja baka po ocu je meni dala ime Marija, a  moja omiljenja je “Marije dajka Marije”. Mi pevamo vlašku pesmu zato što je volimo, osećamo je srcem i dušom, razumemo sadržaj pesme tačno znamo šta pesma nosi kao poruku i srce bude prepuno.  Živimo sa pesmom od malena  u radosti i u žalosti, muzika je uvek tu.”

Vlaška pesma se ranijih godina svuda mogla čuti, na igrankama, veseljima, manifestacijama. Meštani krajinskih sela u kojima je vlaški jezik maternji čuvali su pesmu, ali i jezik i nošnju upravo na veseljima, svadbama. Danas je, kaže Marija, toga sve manje i upravo odsustvo vlaškog jezika u svakodnevnom govoru predstavlja opasnost za njegovo nestajanje.

“Mladi ljudi danas slušaju i poštuju vlašku pesmu, muziku i tradiciju, razumeju je,  ali oni ne znaju ni da pričaju vlaški, a kamoli da igraju ili pevaju i to je prava šteta. Sve je to opasnost za vlaški jezik i za naše običaje jer trebalo bi da sačuvamo tradiciju i običaje. Ja sam mnogo srećna i zadovoljna što je moj sin najpre naučio vlaški jezik, zatim zapevao a potom i igrao u KUD ”Stevan Mokranjac”u Negotinu i u Nišu, gde je studirao. On je pravi nastavljač čuvanja tradicije, ali i vlaškog govora i pesme. Da li sam uspela u tome da dam svoj doprinos u čuvanju svega? Trudila sam se i imam naslednika koji zna ume i želi da čuva jezik”, sa ponosom kaže Marija kojoj je, veli, srce ispunjeno kada zajedno sa sinom Nenadom peva omiljenu duetsku pesmu “Šći muma”.

Istu emociju i Nenad deli sa svojom majkom.

“Ja sam prvo naučio vlaški jezik, a srpski tek pred polazak u školu. Definitivno mi jezici dobro idu i ja nemam problem sa akcentom. Sva tri jezika, vlaški, srpski i engleski ravnopravno koristim. Kada govorim određeni jezik, ja sam u njemu maksimalno. U to vreme, kada sam ja odrastao, vlaški jezik se čuo na svakom koraku i bilo je sasvim normalno da svi govore vlaški. Prosto se znalo, kući se priča vlaški, priča se u komšiluku, a kada se ode u grad, kada se uđe u prodavnicu  tamo se priča srpski jezik. Kao da se u mozgu prešaltuje nešto i srpski jezik postane službeni, a neformalno se priča vlaški jezik”, priča Nenad Mardaljević, profesor engleskog jezika koji sa ponosom govori o svom poreklu, ljubavi prema muzici i jezicima.

I Nenad je kao i njegova majka Marija prvo naučio vlaški jezik, a prva sećanja na otpevanu pesmu vezana su upravo za stihove koje je sam izgovarao dok ga je majka uspavljivala.

“Uz mamine ploče sam odrastao  najpre uz singlice pa onda neke srednje ploče pa LP. Voleo sam da slušam i da se igram sa njima. Sećanje na pesmu koju sam prvo ispevao je kada sam imao tri godine i bili smo na letovanju. Sećam se da me je mama spremala za spavanje a ja sam pevao “Fata mami fata”, sa osmehom nam priča Nenad.

Nikada se, kaže, nije stideo toga što jeste i dodaje da svako od nas treba da bude ponosan na svoje poreklo jer važno je kakvi smo ljudi, dobri ili loši, a ne kojim jezikom govorimo. Iako se vlaški jezik govori u kući Mardaljevića, najmlađi među njima, Bogdan koji srednjoškolske dane živi u austrijskoj prestonici, jezik svoje porodice ne govori.

“Moj sin, nažalost, ne govori vlaški jezik. Probali smo da učimo, ali ne može da se uči van konteksta, nije dovoljna samo porodica, nedostaje okruženje, deca sa kojom će se igrati. Ne može jezik  da bude veštački. Da bi neko govorio jezik mora da bude okružen time. Nažalost, danas vrlo malo čujem vlaški jezik oko sebe. Ono što čujem  tokom leta je neki jezik koji bih nazvao vlaško – nemačko – srpski. Ljudi koji su ovde sve manje pričaju vlaški jezik jer je prosto globalizacija učinila svoje. Da bi jezik opstao nije dovoljno da se čuje na manifestacijama, on prosto mora da živi među ljudima, da ga ljudi govore. Možda danas u nekim selima gde su deca izolovana govori se vlaški jezik, ali što je urbanija sredina, taj jezik se gubi.”

Marija i Nenad Mardaljević porodično čuvaju jezik našeg kraja, izvornu pesmu koju izvode u autentičnoj očuvanoj nošnji koju je majka još kao devojka spremala i čuvala. Sa radošću u glasu i setom u oku sa puno ljubavi govore o svom zavičaju i lepoti koju nudi putniku namerniku  i mladima koji deo svog letnjeg odmora provode u svom selu. Tada se sokaci ore pesmom i jezikom koji je sve manje vlaški. Na porodici je, vele, da se jezik uči, govori i ne zaboravi.


Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.