Naslovna Krajinske vinjete Elizabeta Dajić Grimplinović: U svojoj škrinji čuvam umetnička dela predaka

Elizabeta Dajić Grimplinović: U svojoj škrinji čuvam umetnička dela predaka

868
0

Izložba narodnih nošnji iz kolekcije porodica Dajić i Grimplinović iz Mihajlovca oživela je nedavno sećanje na odeću koja je vekovima bila obeležje jednog naroda i koja je još uvek predmet istraživanja.

Elizabeta Dajić Grimplinović

Kad živite u jednom živopisnom Mihajlovcu, pored Dunava, u kraju koji pleni svojom nepatvorenom prirodom, sa istorijom čiji se dah oseća na svakom koraku, ljubav prema drevnom i tradicionalnom vam nije strana. Još kada tu ljubav nasledite od porodice, koja ju je i sama nasledila od svojih predaka, naučite da njene darove čuvate pažljivo i brižno.

Tako Elizabeta Dajić Grimplinović, profesor nemačkog jezika u Negotinskoj gimnaziji, vrsni vokalni solista i članica Etno grupe „Gergina“, erudita i humanista, čuva svoje i nasleđe porodica Grimplinović u kojoj je rođena, ali i Dajić sa kojom je ljubavlju vezana.

„Na način na koji se ponosimo svojim jezikom, običajima i kulturom  na isti taj način ponosimo se i našom narodnom nošnjom, koju su naše majke i bake čitav jedan vek sakupljale, čuvale i oblačile i različitim prilikama. I što je najvažnije ponosimo se onim u šta su naše bake utkale svoj rad, ljubav i emociju. Vlaška narodna nošnja, drugačija od svih, suptilna i nežna, istovremeno odiše snagom, jačinom žena koje su je stvarale decenijama za nama“.

Muška i ženska vlaška nošnja

U negotinskim vlaškim selima sve do prvih decenija 20. veka nosilo se najčešće šiveno i tkano odelo od konopljinog platna leti, čoje za jesen i zimu.

Ona svečanija nošnja se razlikovala od kuće do kuće. Kako je koja raskošnije živela, tako se ta raskoš videla i na nošnji, a posebno se to uočavalo kod ženske odeće.

Ruža, omiljeni motiv na vlaškim košuljama

Bez obzira da li su bile vezene koncem, svilom ili srmom, nošnja Vlaha se razlikovala od drugih, naročito po jedinstvenoj tehnici veza i dekoracijom nošnje, veza na plišu, poznatim pod nazivom „štampujit“. Sa razvojem industrije tkani i vezeni odevni predmeti zamenjeni su fabrički šivenim.

Narodna se nošnja nosila u specijalnim prilikama, u ovom kraju i tokom svadbenih veselja, ali se i očuvala, zahvaljujući entuzijastima, ali i folklornim društvima i ansamblima.

Vez na plišu raznobojnim koncima

Narodnu nošnju sačuvali su brižljivo i članovi porodica Grimplinović i Dajić. Delovi i čitavi kompleti nošnje koje pripadaju Elizabetinoj i porodici njenog supruga, ali i izvestan broj komada koji su deo truda i velikog rada porodica Negucić, Davidović i Dinulović, izloženi su nedavno u okviru „Dana Gergine“, manifestacije čiji je cilj da sačuva tradiciju.

Onu tradiciju koja naprosto odiše originalnošću narodnog umetničkog izraza koji se razlikuje od sela do sela, kao što se uostalom i čovek od čoveka razlikuje.

„Ovo je tek deo opusa koji čeka da ga još neki entuzijasta u nekoj novoj prilici ponudi ljubiteljima umetničkog dela“, dodaje Elizabeta.

Ornamenti na jednoj od košulja

Najstariji komadi koje porodice Grimplinović i Dajić iz Mihajlovca čuvaju u svojoj kolekciji stari su čak 120 godina, a „najnoviji“ imaju tri decenije.

Košulje, pregače, pojasevi, bluze i jeleci pričaju svoju priču, o tehnikom kojom su tkane, motivima koje je ženska ruka vezla raznobojnim koncima ili srmom, snovima koje su te žene sanjale, životu kojem su gospodarile ili se pokorile, a pre svega, o ljubavi koja nikada nije prošla.

„Bluze su rađene najčešće na ručno tkanoj pamučnoj ili lanenoj tkanini, starija verzija, ili na nešto tanjoj tkanini kada su noviji modeli u pitanju. Obe verzije podrazumevaju isključivo ručni rad. Kada su u pitanju pregače i donji delovi nošnje od materijala dominiraju vuna i čoja kod starih verzija i pliš odnosno kadifa kod novijih varijanti. Ovde su cvetovi rađeni delom ručno, a delom mašinski. Tu su i ručno vezene i ispletene muške i ženske čarape, zatim muški i ženski nezaobilazni pojasevi, šubare“, vodi nas Elizabeta Dajić Grimplinović kroz svoju kolekciju.

Cvetovi vezeni s ljubavlju

To je, veli, njen način čuvanja tradicije i običaja svog naroda, od zaborava. Inspirana tom tradicijom, Elizabeta je naoružana znanjem o narodnim nošnjama, nastavila i porodičnu tradiciju, čuvajući i običaje vlaškog naroda i svog kraja.

„Ženske marame počev od zelene ukrašene takozvanim štampanim cvetovima preko kratkih varijanti marama od svile oivičene ručno izvezenim perlama, pa do dužih varijanti svilenih ženskih marama ukrašenih čipkom i vezom, prosto plene svojom lepotom. Pored marama, tu su i torbe kao prateći asesoar, takođe izrađene od vune, ručno tkane, kao i ponešto opreme za domaćinstvo a to su ručno tkani pokrivači kao i jastuci zanimljivih živopisnih motiva, tako da ja sada sa ponosom mogu da kažem da u svojoj škrinji čuvam umetnička dela naših čukunbaka, prabaka, baka koje su čitavo ovo bogatstvo sačuvale i otrgle od zaborava“, kaže nam Elizabeta.