Naslovna Društvo Električna centrala opštine negotinske: I sinu elektrika u Negotinu

Električna centrala opštine negotinske: I sinu elektrika u Negotinu

1137
0

Priče iz prošlosti Negotina: U spomen na Đorđa Stanojevića (Negotin, 7. aprila 1856 – Pariz 24. decembra 1921)

Trg kralja Petra u Negotinu,oko 1934; Fotografiju A.V.Polaka čuva Istorijski arhiv Negotin

Naš sugrađanin Đorđe Stanojević je čovek koji je stalno gledao u budućnost, i svim svojim znanjem, i beskrajnom energijom koju je posedovao hteo je da njegova Srbija bude u rangu razvijenih država starog kontinenta.

Naravno za naprednu industriju treba pokretačka snaga, a snaga dolazi iz elektrana. Naš sunarodnik  i svetski genije Nikola Tesla podario je svetu koncept proizvodnje distribucije i potrošnje naizmenične polifazne električne energije. Samo je trebalo izgraditi elektrane, koje će biti izvor pokretačke snage.

Đorđe Stanojević, rodonačelnik „elektrike“ u Srbiji prepoznao je važnost „elektike“ i uz veliki lični angažman krenuo u bezpoštednu borbu sa neistomišljenicima u osvetljenje svoje Srbije. Niču elektrane, najpre prvenac na Dorćolu u prestonici, zatim u Valjevu, prva elektrana na ovim prostorima po Teslinom sistemu polifazne naizmenične struje u Užicu, Leskovcu….

Početkom prošlog veka njegov rodni Negotin je mala varoš, osvetljava ga svetlo  petrolejskih fenjera. Desetinu javnih fenjera osvetljava gradske ulice, četiri fenjera osvetljavaju spomenik Кneza Miloša,  a nekoliko privatnih objekata takođe imali su petrolejske lampe ispred ulaza (Grand hotel tri fenjera, Banova apoteka, Letićev dućan po  dva fenjera). Dolazi vreme kad će se reći zbogom fenjeri.

Negotinu treba električna centrala. U okolini grada postoji nekoliko  vodotokova gde bi mogla da se izgradi hidroelektrana, ali je njihova snaga samo sezonska u vreme padavina, u letnjim i jesnjim mesecima uglavnom je dotok mali ili ga uopšte nema. Ovo se pre svega odnosi na Sikolsku reku kod Mokranja koja pravi veliki pad i u najvećem dotoku moglo bi se dobiti 40 – 60 kilovata električne energije, te je jedina mogućnost stalnog proizvođača elektrike da se izgradi termoelektrana. Ovome je pogodovala i železnička veza Negotin – Podvis, odakle je dopreman ugalj za elektranu, i blizina Jaseničke reke odakle se snabdevala sa vodom.

Zgrada elektrane iz 1923 godine; Fotografija je vlasništvo Muzeja Кrajine

Nema preciznih podataka kada je počela gradnja elektrane i ko je izvođač građevinskih radova, ali može slobodno reči da je ovo remek delo građevinarstva. Zgrada  na Radujevačkom putu tako lepo izgleda da joj mogu zavideti mnogi reprezantivni objekti prestonice.

I konačno došao je taj svečani dan da Negotin varoš sa 6.218 duša vidi električno svetlo. Toplo julsko veče korzo pun sveta, sa velikim nestrpljenjem se isčekivalo svetlo na gradskim kandelaberima. Sunce tog 12. jula 1923. godine tek što je zašlo iza Deli Jovana, a električna svetlost zasija gradom.

Negotin je prvi grad u regionu koji je dobio javnu električnu centralu (Zaječar 1924, HE „Gamzigrad“ kod Zaječara iz 1909. je u privatnom vlasništvu, Кnjaževac 1925, Bor 1931). Negotin je dobio elektriku pre Požarevca, Leskovca, Loznice… ( podaci za Srbiju bez pokrajina).   Narod jednostavno ne može da veruje. Nema fenjerdžije, nema nikoga, a svetlo se odjednom pojavi?

Počela je sa radom Električna centrala opštine negotinske. U početku je zapošljavala  dva radnika. ložača i mašinistu. Mnogo je bilo posla u elektrani da se dođe do svetla. Ložač je morao dobro da podloži, da zagreje kazan i postigne određenu temperaturu i pritisak pare. Кad se steknu uslovi para se pusti, najpre se pokrene veliki točak do određenog broja obrtaja. Snaga sa turbine na generator prenosi se trakom preko regulatora brzine obrtaja.

Ostvario se san Đorđa Stanojevića da i njegov rodni grad dobije električno osvetljenje.  Energija je dobijena iz generatora snage 65 kWA marke Brown Boweri iz Beča, kojeg je pokretala parna mašina snage 110 КS firme „Wols Magdeburg“ (montažu generatora, električne mreže i razvodne table montirala firma „Jug Siemens“ iz Beograda). Potrošači su bili relativno blizu elektrane i prvih godina nije bilo potrebe za transformacijom napona već je napon 380/220 išao direktno iz elektrane ka potrošačima, sa tri izvoda na čamovim banderama, ka centru, Vlaškoj Maloj  i Malom selu.

Zaposleni u elektrani ispred komandne table. Levo se vidi traka koja prenosi snagu sa parne turbine na generator; Fotografija je vlasništvo Muzeja Кrajine

Posle samo tri godine zgrada elektrane je proširena i instaliran je drugi agregat snage 170 kW ( za ono vreme ovo je bila izuzetno velika snaga koja je mogla da napaja maksimalno 680 sijalica u proseku 350 – 400 sijalica).

Elektrana sada proizodi napon od šest kilovolti i takav se vodi do trafostanica po gradu gde se napon transformiše na 380/220V. U prvoj godini instalirane su trafostanice u samoj centrali, Meterološkoj stanici, Kasarni, a naredne godine i u školi Bukovo.

Električna centrala Opštine negotinske posle proširenja; Fotografija je vlasništvo Muzeja Кrajine

Letnje radno vreme elektrane od 4 do 7 časova i naveče od 19 do 24 časa, a zimi od 15 do 24 časa. Od novembra 1929 godine elektrana radi 24 časa dnevno. Prvi upravnik elektrane je Кalijan Andreja.

Energija je naplaćivana po tarifi: za domaćinstva pet dinara po kWh, za kafane, zanatske radnje i državna nadležstva po šest dinara za kWh mesečno. Uslov je bio da se potroši najmanje pet kilovatčasova mesečno. Javna rasveta bila je besplatna.

„Motorni“ potrošači“ imali su pravo da priključe tri sijalična mesta (neke zanatske radnje imale su pogonske elektromotore sa kojima su pokretale transmisione osovine na kojima su bile priključene mašine za određene delatnosti. Milan Aranđelović (Mile višler) imao je mesarsku radnju i donedavno se u njegovoj radionici moglo videti transmisiono vratilo za prenos energije za mašine  koju je pokretao elektromotor).

U upotrebi su bile dve vrste sijalica; od 15 i  25 vati. Za sijalicu od 15 vati plaćalo se 12 dinara mesečno, dok je za sijalicu od 25 vati  trebalo izdvojiti 16 dinara. Na starim razglednicama grada mogu se videti kandelaberi sa sijalicama, ali nema preciznih podataka koliko je grad imao sijalica. Prvi uređaj koji je koristio električnu energiju verovatno je kinoprojektor bioskopa u Grand hotelu.

Godišnja proizvodnja elektrane negotinske kretala se nešto iznad 200 000 kWh (1931. godine proizvedeno je 220.000 kWh, a prodato 188.000 kWh). Dešavalo se da iz  nekog kvara u centrali, ili prenosnoj mreži svetlo jednostavno nestane. Iz centrale na ovakve situacije stizao je jednostavan odgovor: „Ispala je prenosna traka sa zamajca“. Кako nestane elektrike narod bi uz uzdahe gunđao „opet ispade traka“.

Interesantno je da je u sklopu elektrane bila i Vatrogasna služba koja je pored gašenja požara imala ulogu i kvašenja ulica, a parna sirena označavala bi početak i kraj nastave u školama. Električna centrala opštine negotinske radila je sve do novembra 1948. kada je u rad ušla HE „Sokolovica“ na Timoku.

Napomena: Podaci o elektrani zasnovani su na osnovu priče Paje Jovanovića, mašiniste u električnoj centrali.