Naslovna Društvo Ekološke organizacije: Disanje – luksuz ili potreba?

Ekološke organizacije: Disanje – luksuz ili potreba?

153
0

Ekološki aktivisti iz Bora odlučili su da se sugrađanima obrate pitanjima: Čistite li svoje dvorište ili čekate da neko drugi to uradi? Raspremate li svoj stan ili ignorišete prljavštinu, nered i prašinu? Dišete li ili čekate da neko drugi to uradi za vas?

Foto: I.Mitrović

Odgovor na ova pitanja se Boranima u prvi mah može učiniti lak i logičan, ali kada se pogleda slika na širem polju, osim retkih izuzetaka, primećuje se, ocenjuju, “ravnodušnost” zbog rada kompanija koje uništavaju plodno tle i štete svemu što živi i diše.

Industrija donosi prihode lokalnom stanovništvu, podiže ekonomsku moć pojedinca i obezbeđuje radna mesta, što je neosporno, a kompanije posluju onoliko koliko im država omogućava.

“Problematičan deo jeste građanska ravnodušnost i teška istina da smo mi, građani, zapravo – država. Građani odlučuju o tome ko šta može i sme u njihovoj zemlji a zabluda je uverenje u suprotno – da treba da se ćuti i trpi”, kažu u borskoj Asocijaciji za razvoj grada.

Zaključuju da, kad se kod građana javi ovakva ili slična misao, treba dići glas i pobuniti se protiv štetnih materija, dođe taj dan u mesecu kada se primi plata, i sve pada u zaborav.

Studija koju je sprovela ova organizacija, pokazuje da građani Bora, u kojem više od polovine stanovništva na direktan način zavisi od aktivnosti lokalnog kombinata, nisu spremni da svoja radna mesta ugroze borbom za čistu životnu sredinu, pa je broj onih koji su spremni da se angažuju jako mali.

Jedan od Borana koji i te kako diže glas jeste aktivista, profesor Slavoljub Kostić koji potvrđuje tužnu činjenicu da, kada se uporedi borba za zdraviji vazduh sa poboljšanjem ekonomskog statusa, pitanje zagađenja uvek gubi u odnosu na ekonomski status.

“Platama se kupuje mir, a svest građana Bora o uticaju zagađenja ostaje veoma niska”, smatra Kostić.

U skladu sa tim, profesor Kostić smatra da edukacija o zaštiti životne sredine treba da bude jedan od osnovnih ciljeva našeg društva.

“Dobre promene uvek dolaze sporo, ali ono što sami možemo da učinimo, jeste da krenemo od sebe”, kaže on.

Podseća da je lokalna samouprava dužna je da sprovodi mere zaštite protiv zagađivača okoline, pogotovo što je i država Srbija vlasnik dela kompanije Zijin.

“Čak i da Srbija nema udela u Zijin-u, opet je odgovornost na njoj jer je dužna da sprovodi sopstvene zakone, od zakona o javnom zdravlju do zakona o zaštiti životne sredine”, kaže Marko Vujić sa Fakulteta političkih nauka.

On smatra da je država najodgovornija i ne bi, kako kaže, upirao prstom u građane da su oni krivi. Ipak, nije Bor jedini grad koji ima problem sa zagađenjem u Srbiji.

Takvi su primeri i u drugim sredinama, ali vide se i svetli primeri kako se može delovati na lokalu, kako grupa ljudi može pomeriti stvari sa mrtve tačke i podsetiti vlast da deluje u službi građana.

Grupa građana Smedereva okupljenih oko kampanje koja skreće pažnju na problem veoma zagađenog vazduha, “Crveni bedževi” shvatili su da je vreme da uzmu stvar u svoje ruke i osveste sugrađane, ali i vlast da je situacija sa čistim vazduhom u tom gradu veoma kritična.

Železara Smederevo je jedan od najvećih zagađivača u tom gradu, ali ne i jedini.

Ideja “Crvenih bedževa” koji poručuju da je disanje potreba jeste da se stvari zakonskim regulativama dovedu u red.

“Da bi se to dogodilo, potrebno je da građani budu svesni da je vazhuh koji udišu opasan po život”, kaže Nataša Rašković iz “Crvenih bedževa”.

Ona pojašnjava da nije bilo nimalo lako pokrenuti takvu priču, ali da su pregornim radom uspeli.

U Smederevu je sve počelo od internet portala i društvenih mreža, ali situacija je postala ozbiljnija tek kada su građani izašli na ulice, kada je pokrenuta i na kraju potpisana peticija od strane 5.000 ljudi i to sve kako bi Smederevo dobilo semafor zagađenja – simpatičnu alatku koja stoji u gradu i javno obaveštava ljude kakav je trenutni kvalitet vazduha koji udišu.

Rašković kaže da im je osim sugrađana, pomoglo i više od 30 poznatih ličnosti koje nisu iz Smedereva, ali su ekološki osvešćeni. Dobijali su građani obećanja od vlasti, mnogo papirologije je bilo potrebno za takav podvig, ali na kraju su donacijama sugrađana postavili semafor zagađenja i štetnost vazduha učinili vidljivijom.

U skladu sa Arhuskom konvencijom čiji je cilj da ojača ulogu građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se tiču životne sredine, potrebno je izmeniti statut grada i omogućiti uspostavljanje „Zelene stolice” u Skupštini Grada Bora, smatraju ekološki aktivisti.

To bi značilo da se omogućava predstavnicima ekoloških organizacija da učestvuju u njenom radu, budu pravovremeno informisani o svim aktuelnim pitanjima, iznose svoje stavove i predloge i na taj način učestvuju u donošenju odluka.

Statut treba izmeniti u cilju jačanja kapaciteta izvršnih organa i organa gradske uprave za bavljenje poslovima zaštite vazduha.

“Da bi se došlo do toga, potrebno je da građani Bora iskažu nezadovoljstvo, zatraže ono što im s pravom pripada i ostave ravnodušnost po strani. Pogotovo onu ravnodušnost koja postoji kada uporedimo šta nam je bitnije: plata ili zdravlje”, kažu u borskoj Asocijaciji za razvoj grada.

Naglašavaju da “niko ne kaže da te fabrike treba zatvoriti i da ljudi ostanu bez posla, već da treba uložiti napor i vreme kako bi se primenile regulative koje sprečavaju narušavanje zdravlja žitelja Bora”.

Podsećaju na reči stručnjaka iz oblasti sociologije i sindikalnog delovanja profesora dr Zorana Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka, koji se pita „postoji li među ljudima posramljenost zbog savijanja glave do te mere da nas nije briga ni za koga drugog do za nas same? Mislimo li uopšte šta ostavljamo budućim generacijama?”

Mladi lakše podnose uticaj zagađenja, organizam bolje podnosi štetne materije, te tako mladi i ne osete toliko štetnost trovanja zagađenim vazduhom i ostaju da rade u zagađenim sredinama.

Ali, sa starenjem sve dolazi na naplatu, pa Marko Vujić sa Fakulteta političkih nauka, postavlja pitanje nad kojim se treba zamisliti: koliko vredi novac, ako ćemo ga u drugoj fazi života potrošiti na lečenje?