Badnji dan u našoj kulturi obiluje običajima koji su se zadržali vekovima i koji se prenose sa kolena na koleno. Na Badnji dan se u kuću unosi badnjak, hrastovo drvo koje ima višeslojno obeležje.
Dan pun običajnih rituala koji su se zadržali vekovima na prostorima naše zemlje i koji se samo u detaljima razlikuju u različitim delovima Srbije započinje svuda odlaskom u šumu muškaraca iz kuće i sečenjem hrastove mladice, badnjaka. Za Slovene je odvajkada ono predstavljalo sveto drvo. Drvo se najpre posipa žitom a onaj koji ga seče ne sme ga dodirnuti rukom. Prvi iverak ne sme pasti na zemlju jer mu je data magijska moć, da kajmak na mleku bude debeo kao iver, stavljan je na košnice da pčele budu bezbedne ili u vodu koju piju bolesnici da brže ozdrave.
Običaj sečenja badnjaka se vezuje za događaj kada su vitlejamski pastiri nasekli granje da nalože vatru kako bi se u pećini ogrejao Hrist i Bogorodica.
Paljenje badnjaka na zalasku sunca je glavni događaj Badnjeg dana koji najavljuje dolazak velikog hrišćanskog praznika Božića, rođenja sina Božijeg Isusa Hrista. Vatra badnjeg drveta predstavlja rađanje novog sunca a njegove varnice bi, veruje se u narodu, donosile dobar rod.
Domaćice za Badnje veče umese česnicu, posni kolač bez kvasca sa orasima i premazan medom. U nju su stavljani različiti simboli od dukata do žita i bosiljka koji su označavali bogatu i zdravu narednu godinu. Česnicu lome svu ukućani i raduju se dobitku. Česnica nosi i simbol Hristovih reči „Ja sam hleb živi“.
Badnja večera je poslednja posna večera pred Božić, ali bogata. Na trpezi su pasulj, kupus, riba, voće. Riba predstavlja simbol Sina Božijeg, so božanske sile, a med večni život pod okriljem Boga.
Badnji dan najavljuje jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika – Božić. Poslednji je dan posta pred praznik kojim se slavi rođenje Hristovo.