Kako se navodi u stručnoj literature, saobraćaj je jedna od četiri egzistencijalne funkcije svakog životnog prostora (rad, stanovanje, rekreacija i saobraćaj), čiji je cilj povezivanje ostalih funkcija, uz što manje negativne efekte. Bez saobraćaja nije moguće zamisliti današnji način života i uređenje životnog prostora.
Polazim od zadate činjenice da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a deca, pešaci, osobe sa invaliditetom, biciklisti, starija lica, trudnice i majke sa malom decom, su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva, kada je reč o saobraćaju.
U današnjem svetu dostojanstven život je praktično nezamisliv bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo, neophodno je pre svega obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture za ranjive učesnike u saobraćaju.
Kreatori saobraćajne politike ne samo da ne primećuju ranjive učesnike u saobraćaju, već i sami kreiraju saobraćajni prostor u kom ranjivi učesnici ne mogu ravnopravno učestvovati.
Kreatori naše saobraćajne politike prilikom saobraćajnog planiranja izbegavaju da uvaže da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada, i da nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju (dece, pešaka, biciklista, osoba sa invaliditetom, starijih lica i tako dalje).
Već decenijama unazad, kreatori saobraćajne politike, kreirali su saobraćajni sistem koji isključivo zadovoljava potrebe motornog saobraćaja. Dovoljno je samo da prošetate svojim gradom i videćete da su trotoari okupirani parkiranim vozilima, da zone 30, zone usporenog saobraćaja, biciklistička infrastruktura, taktilne staze za slepe i slabovide, praktično ne postoje.
Svakako nam je neophodan drugačiji pristup u oblikovanju saobraćajnog prostora, posebno za ranjive učesnike u saobraćaju, imajući u vidu sve infrastrukturne i bezbednosne probleme sa kojima se susreću svakodnevno. Mišljenja sam, da nam je potrebna primena „Humanog inženjeringa“. Koncepta koji se u osnovi fokusira na čoveka i okreće stvarnim zahtevima i potrebama koje imaju ranjivi učesnici u saobraćaju.
Humani inženjering zapravo predstavlja, skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za ranjive učesnike u saobraćaju. Na taj način im obezbeđuje adekvatnu infrastrukturu i podršku, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.
Krajnje je vreme da nadležne državne institucije pruže sistemsku podršku za promociju i primenu urbane i mikro mobilnosti, koje bi svakako dobrinele i stvorile uslove da ranjivi učesnici u saobraćaju budu ravnopravni sa motornim saobraćajem.
Ideja jednakosti i ravnopravnosti u saobraćaju, sagledana iz ugla urbane mobilnosti, postavlja teren za saradnju i stvara kulturu brige i poverenja, koja je neophodna našem saobraćajnom sistemu.
Sistem zasnovan na jednakosti u saobraćaju, umanjuje potrebu za kontrolom saobraćaja, umanjuje posledice saobraćajnih nezgoda i omogućava svim učesnicima u saobraćaju viši nivo bezbednosti.
Trenutna saobraćajna i transportna politika je učinila, da R. Srbija, po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom. Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra.
Rad „Sigurnih staza“ podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“. Medijski partner na projektu je NG Portal.
