Bogat ritualima Badnji dan duboko je urezan u običaje koji se i danas čuvaju u gradovima i selima Srbije. Neki od njih su ostali nepromenjeni, ali mnogi su zauvek zaboravljeni i iščezli su sa ognjišta porodica koje su čuvale tradiciju ovog praznika i prenosile sa kolena na koleno.
Badnjak, hrastova grana koja predstavlja sveto drvo kod Slovena oduvek je imao posebno mesto u tradicionalnom obeležavanju praznika koji najavljuje jedan od najvećih – rođenje bogomladenca Hrista.
Sa prvim jutarnjim satima počinju radnje koje najavljuju celodnevni ritual vezan za Badnji dan i veče. U šumu po mladu granu odlaze muškarci, domaćin kuće i najstariji sin, još pre izlaska Sunca.
U našim istočnim krajevima biran je cer, dok je na zapadu Srbije izbor bio hrast ili bukva. Raznolikost običaja govori da je i broj badnjaka koji se donosio kući bio različit, negde dva, negde devet, a u nekim krajevima onoliko koliko je muških glava u domaćinstvu.
Badnjak se u kuću unosi u večernjim satima kao i slama na kojoj se nekada postavljala večera. Slama se iz kuće iznosila tek trećeg dana Božića, na praznik posvećen Svetom Stefanu i njome su se obavijale voćke kako bi rađale.
Loženje badnjaka je običaj koji je zadržan u gotovo svim krajevima Srbije. Celiva se, preliva medom i stavlja na ognjište. U mnogim dvorištima manastira i crkvi ovaj događaj okuplja veliki broj ljudi koji svojim kućama ponesu grančicu badnjaka i slame. Ove godine, zbog epidemije korona virusom svi običaji biće prilagođeni preporukama i savetima koji stižu od nadležnih.
Badnja večera je poslednja posna večera nakon četrdesetodnevnog posta ali je obilna i okuplja celu porodicu.
Badnji dan je, po narodnom verovanju, pravo vreme da praštate i da se sa posvađanima izmirite.
U nekim krajevima na Badnje veče zadržan je običaj koledara, a posebno mesto zauzima i običaj lomljenja česnice u kojoj se krije zlatnik koji slavodobnitniku u predstojećoj godini može doneti više para i poslova.
