Osnovana na današnji dan 1839. godine Negotinska gimnazija, jedna od najstarijih u Srbiji, na temeljima svoje slavne istorije baštini i današnje napore da izvede u život svoju 182. generaciju đaka.
Oko 300 učenika koliko ih Negotinska gimnazija ima na opštem, društveno – jezičkom i prirodno -matematičkom smeru ponosno nastavljaju vaspitno-obrazovnu misiju koju Negotinska gimnazija već 182 godine nastavlja – da znanjem izmene svet.
Osnovana odlukom Državnog saveta i potvrdom Namesništva Knjaza Srpskog o preseljenju Zaječarske polugimnazije (Glavne škole) u Negotin ovdašnja gimnazija danas radno proslavlja svoj 182. rođendan.
U njenim klupama svoje snove ostvarivali su najveći srpski umovi poput Đorđa Stanojevića, pionira elektrifikacije u Srbiji, astrofizičara, profesora i rektora Univerziteta u Beogradu, hemičara Sime Lozanića, prvog rektora Beogradskog univerziteta, predsednika Srpske kraljevske akademije, Stevana Mokranjca, rodonačelnika srpske muzike, ali i pilota Branka Vukosavljevića, Nikole Pašića, predsednika vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS, generala Petra Mišića, ali i Siniše Stankovića, pionira ekologije u svetu.
“Za ovaj renome i ugled zaslužni su i profesori koji su se savesno i odgovorno zalagali da svoje znanje prenesu učenicima. Ipak, cilj Negotinske gimnazije nije samo sticanje znanja i umeća, već je cilj da učenici postanu pošteni i odgovorni stručnjaci koji će služiti svojoj zemlji i narodu”, napisala je na školskom sajtu Vesna Stanković, profesor srpskog jezika i književnosti.
Za svoje zasluge, rad i zalaganje na obrazovanju brojnih generacija ova škola odlikovana je kraljevim ordenom Svetog Save prvog reda (1940), ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom (1969), Septembarskom nagradom Negotina (1974), nagradom Ministarstva prosvete i sporta (2002) i Majskom nagradom opštine Negotin (2019).
“Gimnazijski dani nisu samo vezani za učenje, već i za mladost, poeziju, muziku, ljubav… a sve to zajedno se čuva u dnevniku uspomena za ceo život. Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo mladi, i kad smo stari: kad smo mladi, da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari, da smo postali nesposobni za velike namere. Zato nije slučajno što se u dobrom društvu ne sme govoriti o godinama života. Ipak, vreme je relativno jer nauka sve vidi u evoluciji, a pesnik u večnosti: znači u vremenu koje se ne daje opredeliti ničim, pa ni etapama. Za nauku je čovek deo sveta, a za pesnika je svet deo čoveka. Već u školi se spremamo za život, za uspone i padove, za pobede i poraze. Navikavamo se i na lepo i na ružno jer je i život pun događaja obe vrste. Važno je boriti se, ali je takođe važno i kako ćemo podneti rezultate životnih bitaka. Srećan je čovek koji može i pobede i poraze podneti na isti način gledajući u događaje koji tek dolaze, spreman za nove borbe”, ističe Vesna Stanković.
