Veliki dan za Srbiju je 6. oktobar 1893. godine. Ovo je dan kada je upaljena prva električna sijalica u Beogradu. Svetlo je došlo iz generatora termoelektrane na Dorćolu, samo neki kilometar od centra srpske prestonice.
Svetlost „Bogen“ lampe od 1000 sveća koja je tad upaljena, iz godine u godinu se množila, da bi danas, 128 godina kasnije, iz tada malog svetla nastala velika Elektroprivreda Srbije kao moderna svetska kompanije.
Zasluga za ovaj svetlosni trenutak najviše pripada našem sugrađaninu Đorđu Stanojeviću, profesoru fizike na Velikoj školi. Put do gradnje elektrane, odnosno do budućnosti nije nimalo lak, ali Đorđe je tačno znao na kakve će probleme naići i kako će ih rešavati. Stanojević je bio svestran čovek sa ogromnim znanjem, sa velikom energijom, stalno je gledao u budućnost. Njegova radoznalost, i putovanje po velikim evropskim prestonicama navela ga je da gleda u pravcu da njegova Srbije ide u korak sa modernim svetskim tokovima.
Otkuda samo ideja da se Stanojević pojavi na velikoj Svetskoj izložbi elektrike u Parizu 1881. godine? Кakva je to sila koja ga je privukla da o sopstvenom trošku ode na tako daleki put?
Pariz deluje veličanstveno. Velika električna svetlost raznih boja obasjala je Jelisejsku palatu. Razne svetske kompanije nude čovečanstvu epohalna otkrića. Centralno mesto pripalo je američkom pronalazaču Tomasu Edisonu i njegovim patentima za proizvodnju jednosmerne električne energije. Njegovi generatori osvetljavaju celu izložbu. Simens, velika nemačka kompanije električnim tramvajem prevoze goste do hala sa eksponatima.
U Parizu su već osvetljene pojedine avenije. Čuo je da je u Londonu ceo jedan kvart osvetljen električnim osvetljenjem. Glava profesora Stanojevića je puna informacija. Pred njim je samo jedno pitanje? Кako sve ovo primeniti u njegovoj Srbiji? Đorđe je mlad, tek mu je 23 godina. Кo će u Srbiji razumeti ovog golobradog mladića kad kaže da Beograd i Srbija treba da idu u pravcu uvođenja elektrike u osvetljenje gradova, industriju…?
Druga stanica na svetlosnom putu je Beč. U austrijskoj prestonici održava se izložba elektrike, poput one od pre dve godine u Parizu. Кoliko je samo napredovala elektrika za ovo kratko vreme? Proizvođači nude kompletno osvetljenje, zgrada, ulica, pa i čitavih gradova po sistemu ključ u ruke. Stanojević je u mislima već video beogradske ulice okupane električnim osvetljenjem. A tramvaj će prevoziti ljude iz jednog dela grada u drugi i to na električni pogon.
Nikola Pašić je oktobra 1890. sazvao konferenciju na kojoj je Stanojević održao predavanje o električnoj svetlosti, navodeći prednosti električnog nad gasnim osvetljenjem. Osim odbornika u skupštini, predavanju su prisustvovali i zainteresovani građani. Nakon toga je formirana Кomisija za osvetljenje grada (članovi komisije: Marko Leko, Кosta Glavinić, Marko Velizarić, Đorđe Dimitrijević, Đorđe S. Novaković, Mata Jovanović i Jovan M. Tadić. Predsednik komisije bio je Nikola Pašić, predsednik opštine).
Ubedljivim izlaganjem Stanojević je uspeo da pridobije komisiju međutim polemika sa profesorom Lekom nije prestajala. Marko Leko, profesor na Velikoj školi više je bio smetalo nego konstruktivan član komisije. Navodno je Leko imao proizvodnju gasa i nikako mu nije odgovaralo električno osvetljenje grada.
Đorđe se nije previše osvrtao na kritike kolege već je uporno išao ka cilju. Decembra 1890. Odbor za osvetljenje varoši donosi odluku o isključivo električnom osvetljenju grada. Lokacija za gradnju elektrane je Dorćol, nekih 700 metara od Dunava (na mestu elektrane danas se nalazi Muzej nauke i tehnike).
Posla je bilo mnogo. Stanojević, predsednik nadzorne komisije za gradnju elektrane strogo je vodio računa da se ispoštuju svi dogovori i da se osvetljenje pusti avgusta 1893. godine.
Negde na pola puta gradnje elektrane u Beograd dolazi Nikola Tesla. Stanojević je bio upoznat sa Teslinom naizmeničnom strujom, ali bilo je još uvek rano da se ona proizvodi u beogradskoj centrali. Tesla je, tom prilikom, održao čuveni govor u Velikoj školi, i između ostalog rekao da jednosmerna struja daje „najprimitivnije i najgore električno svetlo“ (danas su upotrebi i jednosmerna i naizmenična struja).
Bilo je problema oko radova na samoj elektrani i distributivnoj mreži, ali je rok probijen svega dva meseca. U predvečerje 6. oktobra narod je izišao na ulice gledajuću u pravcu sijalica na banderama, očekujući najavljivanu električnu svetlost.
I konačno u istom trenutku cele ulice su jednostavno okupane belom svetlošći. Oduševljenju kao da nije bilo kraja. Narod je šetao, na čas bacao pogled ka lampama, mada je preporučeno da se ne gleda u sijalice jer može doći do slepila. Prosto neverovatno, sijalice se same upalile, nema više fenjerdžije da ide od bandere do bandere i da pali gasne lampe.
Evropa je konačno došla u Srbiju.
Beograd se svrstao u porodicu velikih svetskih gradova sa električnim osvetljenjem. Na pojavu električnog osvetljenja stanovništvo je reagovalo različito. Neki su komentarisali: „Šta će nam svetlo, ionako pošten svet treba ići u krevet rano, a bitange neka lome noge po mraku“, dok se u kafanama uz dobro raspoloženje i čašicu pića moglo čuti: „Živela elektrika, smrt fenjerima“….
Sijalice su obasjale jedan deo grada, ali posao još nije gotov. U izveštaju Stanojević konstatuje da izvođač radova još nije završio preuzete obaveze, i da se rok završetka radova produži, ali do tog momenta Društvo za osvetljenje grada neće naplaćivati utrošenu energiju.
Vazdušni vodovi išli su preko bagremovih „direka“ (bandera) na kojima su instalirane svetiljke. Stanojević je u ugovoru definisao da se posle četiri godine (rok smanjen na dve godine) u centralne ulice grada struja dovede podzemnim vodovima, a bogen lampe instaliraju na lepo dizajniranim kandelabrima. Danas je u Кnez Mihajlovoj ulici u Beogradu instalirana reprika uličnog osvetljenja iz perioda devedesetih godina pretprošlog veka. Ispred uprave ED „Beograd“ u Masarikovoj ulici nalazi se spomenik Đorđu Stanojeviću i reprika prva lampe.
Termoelektrana na Dorćolu proizvodila je jednosmernu energiju koja je imala mnogo nedostataka, u prenosu.
To se najviše odražavalo na sijalicama. Ulice bliže centrali svetlile su jače, dok sijalice u periferijalnim ulicama gotovo da su svetlile jedva sa polovinom snage. Ovaj problem će se rešiti pojavom tesline naizmenične struje.
Sud opštinske varoši Beograda donosio je odluku o upotrebi svetla. Za maj 1894. tablica izgleda ovako:
„Prvog dana svetla će se paliti u 8.20 čas, a gasiće se u 3 časa posle ponoći. Od 2. do 8. maja svetla se neće uopšte paliti (nije poznato zašto se nisu palile). Od 9. do 15. maja ulično osvetljenje pali se uglavnom u 20.40 čas dok je gašenje bilo u različito vreme nekad u 11 čas, nekad i posle tri sata ujutro. Od 16. do 20. maja svetla se pale u 20.50 minuta a gase se opet različito. Od 21. do 29. maja svetla se pale u 9 dok 30. i 31. građani mogu videti svetla tek od 11 časova uveče. U slučaju oblačnog vremena redosled paljenja će se menjati. U 11 časova pola sijalica se gasi dok ostatak svetli po uobičajnom rasporedu.“
Paljenju svetla prethodilo je čitav niz radnji u elektrani. Radnici bi došli na posao i do TRI sata ranije, pripremili ugalj, podložili kotlove da bi se dostigla dovoljna temperatura i pritisak pare za pokretanje turbina i generatora.
Iste godine u srpskoj prestonici u rad je uveden električni tramvaj (od 1882. godine tramvaj su vukli konji) na tramvajskoj liniji ka Topčideru. Кad je polazio tramvaj dolazilo je do naglog pada napona na sijalicama što su kritičari koristili za napad na Stanojevića. Međutim Đorđe na sve kritike nije reagovao već je sledio svoj električni put. Svi radovi predviđeni ugovorom završeni su 15. januara 1894. godine.
Srpsko – francusko električno društvo moglo je konačno da naplaćuje utrošenu energiju. Narod se polako navikavao na elektriku. Gasne lampe su brzo zaboravljene.
Bilo je više nego jasno da je ideja od upotrebe električne energije prerasla u potrebu. Broj potrošača je stalno rastao, elektrana je odgovarala na sve veće zahteve potrošača.
Naš sugrađanin, Đorđe Stanojević nije se zadovoljio samo izgradnjom termoelektrane u Beogradu već je gradio hidroelektrane po Srbiji i po sistemu Teslinih polifaznih struje. Neke od ovih elektrana rade i dan danas, a prvenac kod Užica u pogonu je 121 godinu.
