Naslovna Krajinske vinjete Nemanja Jovanović: Fudbal je više od igre

Nemanja Jovanović: Fudbal je više od igre

1288
0

Stadion negotinskih fudbalskih hajduka mesto je odakle su mnogi dečaci započinjali svoje sportske karijere. Nemanja Jovanović je prve životne i fudbalerske korake načinio upravo na travi negotinskog stadiona, iza golmske mreže, posmatrajući i diveći se svom ocu koji je ljubav prema najsporednijoj stvari na svetu preneo na svoga sina.

Nakon višedecenijske karijere van granica svoje zemlje Nemanja Jovanović danas nosi dres i brani boje svog prvog tima „Hajduk Veljka“ i na terenu sa mladim saigračima ostavlja svoje sportsko srce. Sada na zalasku svoje igračke karijere ovaj negotinski fudbaler zatvara krug na travi na kojoj je kao dečak sanjao velike fudbalske snove.

„Na kraju sam kruga jer se polako bliži taj neminovni trenutak kada treba da se okače kopačke o klin. Razmišljao sam kako da to odradim, a i situacija je takva bila da svoje poslednje godine  provedem u svom klubu odakle sam i ponikao i pomognem mu da se ostvare neki ciljevi koji su zacrtani. To su dosta mlađi momci od mene i normalno da postoji određena doza poštovanja.  Mi jesmo drugari ali oni su jako dobri momci, poštuju starije a ja pokušavam maksimalno da im pomognem svojim iskustvom koje sam stekao igrajući van Srbije, da im ukažem na greške koje će im pomoći u građenju karijere kako bi mogli da igraju van Negotina, van Srbije i ispune svoje fudbalske snove.”

Nemanja pamti svoj prvi odlazak iz Negotina, te 1999. godine kada je sa samo 14 godina obukao dres crveno belih. U „Crvenoj Zvezdi“ je proveo četiri i po godine prošavši celu omladinsku školu ovog velikog nacionalnog tima.

„Ono što je usledilo je kaljenje mene kao igrača u ekipi „ Jedinstvo“ iz Uba, a nakon toga usledila je Rumunija. Pojavila se 2003. godine „Unirea Urziceni“, ekipa koja je u tom trenutku bila u drugoj ligi imali su velike ambicije da uđu u Super ligu Rumunije. Nešto mi je govorilo da treba da pokušam da rizikujem i jednostavno odem u zemlju kojoj se nikada nisam nadao. Posle tri dana probe zadovoljio sam čelne ljude i  potpisao  ugovor. U Rumuniji sam proveo sedam godina i promenio pet ekipa. Pošto sam bio jako mlad bila je tu ekipa iz druge lige, igrao sam i za prvu ligu. Nosio sam boje timova „Argest Pitesti“,  „Cluj“, „Vaslui“. Poneo sam  samo lepe uspomene iz ovog perioda jer mi je igra u rumunskim timovima pomogla da se afirmišem i pokažem sebe u najboljem svetlu.“

Foto: Agerpress

Već sa 26 godina i bogatim iskustvom sa fudbalskih terena iz susedne nam Rumunije, Nemanja Jovanović nastavlja svoju karijeru na istoku. Usledio je poziv za Kazahstan. Nakon priprema na Antaliji i nekoliko treninga potpisuje ugovor.

„Igrao sam za Kazahstan tri godine a onda dobio još jednu lepu mogućnost da odem u Skandinaviju. Norveška je bila moja nova igračka destinacija, ekipa je bila u Super ligi, a za mene jedno jako lepo iskustvo. Nakon ovog iskustva u severnoj Evropi, usledio je poziv iz Uzbekistana. Bio je to još jedan novi izazov koji mi je doneo četiri godine novog iskustva. Znate i sami da kada putujete i upoznajete  ljude iz raznih zemalja, kultura, pored fudbalskog iskustva steknete i bogatstvo uspomena, prijatelje.”

Uzbekistan je poslednja adresa na kojoj je Nemanja živeo van granica Srbije i igrao fudbal. Svom rodnom gradu vratio se pre godinu i po dana. Nastavio je da igra fudbal u prahovskom „ Dunavu“ a već šest meseci fudbalsko umeće deli sa ekipom „ Hajduk Veljka“, na terenu na kome je postizao svoje prve golove i radovao se uspehu. Album uspomena pun je razglednica iz zemalja u kojima je gradio karijeru.

„Najlepše uspomene su vezane za boravak u Rumuniji, dok  najlepše godine vezane za moj rad i građenje mene kao fudbalera su godine provedene u Kazahstanu i Uzbekistanu. Rumunija je  zemlja koja je meni bila bliska, mogao sam u svakom trenutku da dođem i vidim roditelje kada mi je bilo teško. Kasnije kada sam otišao dalje to nije bilo moguće. Kada sam stvorio svoju porodicu bio sam skoncentrisan na fudbal da što više uspem i pružim svojim najbližima što više mogu. Boravak u Norveškoj je za mene bio lep zato što sam imao i ulogu oca u kojoj sam uživao, ali mi je ta socijalan razlika smetala. Mi smo zaista različiti po temperamentu. Nije predrasuda, Skandinavci su zaista hladan narod i mnogo se razlikuju od nas sa Balkana. To su dve zaista različite kulture.“

Gradeći fudbalsku karijeru Nemanja je uporedo gradio i svoju porodicu. Ljubav prema sportu usmerava ka svojim sinovima . Putovanja, utakmice i odsustvo iz kuće su mu najteže padala jer je upravo to značilo da često ne bude uz porodicu.

„To je jako teško. Imate sa jedne strane cilj koji želite da ostvarite, da napravite karijeru, steknete dovoljno sredstava za svoju porodicu, radite i zaradite da najbližima omogućite dobar život, a sa druge strane vaši  najbliži su na dve, tri hiljade kilometara od vas. Deca odrastaju bez vas, ne možete da se radujete svakom danu provedenom sa njima, odlasku u školu, slavljima. Ipak nekako sam uspeo da jako malo budemo razdvojeni, nekih samo godinu i po dana. Ali, sve u svemu teško je, teško je kada najbliži nisu pored tebe.“

Odricanje i žrtvovanje su dve osobine koje  svaki profesionalni sportista mora da poseduje ako želi da izgradi uspešnu karijeru. Posvećenost i neprestani rad na sebi je svakodnevni posao ne samo fudbalera već svakog ko želi da pređe granicu prosečnog.

„Ako želite da se bavite profesionalno nekim poslom, ako želite da u sportu napravite karijeru morate biti jako posvećeni, morate velike žrtve da podnosite. Sve to počinje u najranijem detinjstvu kada ne odete na ekskurziju zbog priprema, kada nema noćnih izlazaka zbog treninga i utakmica. Te neke tinejdžerske godine provedete u karantinu pa se odrastanje i razlikuje od vaših vršnjaka. Ali posle par godina sve se to isplatili. Sem toga motivacija je važan momenat a sve potiče iz porodice. Moj otac je godinama igrao fudbal a majka se bavila rukometom. Kada imate roditelje koji su sportisti ljubav će se svakako roditi. Upornim treningom razvijete talenat i oformite radnu etiku. Svo to znanje i iskustvo ja danas pokušavam da prenesem na svog starijeg sina koji vreme provodi na utakmicama i treninzima „Hajduk Veljka“, upravo onako kako sam to ja nekada činio. Ipak , trudim se da ga ne forsiram već samo da ga usmerim. Ono što ja danas vidim je da postoji veliki broj dece koji je na treninzima, ali čini mi se da nema te upornosti, velike žrtve. Mora mnogo znoja, mnogo rada da se uloži. Moraš da daš sto posto sebe da bi se ostvario rezultat. Ja sam stvarno dosta toga odradio svojim trudom i svojom upornošću. Jesam bio fanatik što se tiče fudbala. Mnoge svoje snove sam ispunio, ima par njih koje nisam, ali ne treba žaliti, Bog je tako hteo. Mislim da sam dosta toga uradio u fudbalu s obzirom da potičem iz malog grada i da sam sanjao isto što i milion drugih klinaca iz malih gradova. Svoj najveći san sam odsanjao i to u Rumuniji. Igrao sam i kvalifikacije na Kipru, na olimpijskom stadionu u Atini, zaista velike utakmice.”

Foto: Agerpress

Nemanja Jovanović polako zatvara svoj krug u karijeri vraćajući se na teren sa koga je ponikao. U svom rodnom gradu van terena živi običan život pun porodičnih obaveza. Trudi se da opravda poverenje koje mu je pre svega otac dao a i sam bude primer svojim sinovima.

„U mojim igračkim danima otac nije došao tri četiri puta da me gleda. Bio je možda u Beogradu kada sam bio u Zvezdi, kada su bile neke bitne i jako važne utakmice ili finale KUP-a Jugoslavije, dobri turniri, ili utakmice u Rumuniji bliže granici. Ja jesam zavoleo fudbal zahvaljujući njemu i on jeste mene izveo na put, ali on je meni ostavio potpunu slobodu da sam krojim svoj put. Nikada nije vršio nikakav pritisak. Trenirao sam potpuno sam. Mislim da je jako ponosan sa svime što sam do sada postigao. Ne postoji roditelj koji ne bi bio ponosan na svog sina ili ćerku koji je postigao više nego on sam u bilo kom sportu.“

Pred Nemanjom su sada godine razmišljanja o budućnosti. Igračka karijera se bliži kraju a novi san počinje već da sanja, kao trener.

„Kada sam se vratio u Srbiju završio sam B licencu za trenera. U planu je A licenca, ali su predavanja odložena zbog cele ove situacije. Moja profesionalna budućnost je vezana za fudbal, trenerski posao ali  samo da je porodica pored mene. Kad odrasteš i shvatiš neke stvari, onda je porodica najbitnija”, kaže Nemanja Jovanović, uspešan negotinski fudbaler koji je svojim radom pokazao da upornost i rad ispunjavaju snove i da je fudbal mnogo više od same igre na terenu.


Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta “Ram za sliku Negotina”, koji je sufinansiran iz budžeta opštine Negotin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.