Naslovna Društvo Ivan Pavlović, učenik generacije Poljoprivredne škole sa domom učenika „Rajko Bosnić“

Ivan Pavlović, učenik generacije Poljoprivredne škole sa domom učenika „Rajko Bosnić“

1025
0

Minijature NG Portala: Učenici generacije školske 2019/2020. godine.

Na porodičnom imanju u Dupljanu, krajinskom selu nadomak Negotina, živi porodica Pavlović koja se bavi poljoprivredom i od toga  školuje i priprema za život svoja dva sina.

Najstariji, Ivan poneo je ove godine zvanje Učenika generacije Poljoprivredne škole sa domom učenika „Rajko Bosnić“.

Svoju radost roditelji nisu krili, a po Ivanovim rečima, komšije i prijatelji su više čestitali njima nego slavodobitniku.

Ovaj vredni mladić uspeo je tokom svog četvorogodišnjeg školovanja da uskladi školske i obaveze  koje su ga čekale kod kuće. Sve to, kao i takmičenje iz matematike, istorije i na sportskim terenima, donelo mu je priznanje kome se nije nadao.

“Nisam zaista očekivao, nisam ni znao da sam ušao u konkurenciju za učenika generacije, a sve je to zahvaljujući mojoj razrednoj Angelini Bogić koja me je prijavila i izborila se za sve to. Sada me čeka Poljoprivredni fakultet, dosta matematike ali mislim da će sve to biti dobro. Posebno sam se obradovao  čestitkama svih mojih profesora a na poklon sam dobio i knjigu koja je stigla od porodice Karađorđević. Nadam se da će i ove godine lokalna samouprava da nagradi najbolje učenike naše opštine”, kaže Ivan.

Nakon završene osnovne škole u rodnom Dupljanu, Ivan se dvoumio između Negotinske gimazije i Poljoprivredne škole. Ipak, ljubav prema zemlji odlučila je da svoje četvorogodišnje školovanje ovaj izuzetan mladić nastavi na opštem smeru Poljoprivredne škole.

“Sve je bilo lepo u srednjoj školi, ali je nekako brzo prošlo. Bilo je i teških trenutaka, pogotovo prva godina kada se susretneš sa 16 školskih predmeta, svakoga dana po sedam časova, to je zaista bilo naporno dok ne uskladiš sve svoje obaveze. Zatim nova sredina, novi ljudi. Ja ipak dolazim iz seoske škole, malo sam vršnjaka poznavao jer mnogi iz mog sela nisu ni upisali srednju školu. Najlakša je bila praksa, ja sam sve to već naučio na svom imanju”, priseća se Ivan svojih školskih dana.

On i mlađi brat žive sa roditeljima na porodičnoj zemlji. Bave se ratarstvom i stočarstvom, a prioritet im je, kako sam kaže, proizvodnja i prodaja sira. Prve korake Ivan je načinio na svom imanju i od malena je pomagao roditeljima u štali, ali i na njivi.

Pavlovići se trude da svoje imanje obrađuju savremenom mehanizacijom i da u skladu sa svojim mogućnostima svake godine dopune i obnove neophodne mašine. Imanjem i planovima za budućnost Ivan se ozbiljno bavi.

“Šta bih promenio? U selu ne mogu ništa, jer je manje od deset porodica koje se bave poljoprivredom, ali generalno, menjao bih stvari kada je organizacija u pitanju. Mi nemamo otkup ni mleka ni ostalih poljoprivrednih proizvoda. Mi to privatno prodajemo na pijaci ili po kućama. Mislim da su porezi ogromni, a nafta preskupa, pa i benefiti koji se dobijaju nisu dovoljni. Da se ja pitam, seljaku bih pomogao tako što bih smanjio cenu goriva, zatim omogućio siguran otkup i sigurnu otkupnu cenu. Da se zna zašto radimo”, ozbiljan je u svojim planovima za budućnost ovaj budući student agroekonomije.

U obradi zemlje i čuvanju stoke uključena je cela porodica Pavlović, pa pored Ivana u svakodnevnim poslovima im pomaže i njegov mlađi brat koji ima samo 13 godina i koji, po rečima starijeg brata, radi i više nego što bi trebalo.

Planovi porodice Pavlović su bili da Ivan svoj radni vek započne negde van granica Srbije, ali je njegova odluka presudila  da ostane na porodičnom imanju.

Iako je poljoprivreda njegov životni izbor, odluku o fakultetu koji će upisati doneo je u poslednjem trenutku pa je agroekonimija pobedila Mašinski fakultet. Njegovi planovi su vrlo jednostavni: ostati na selu i baviti se svojom zemljom, živeti od poljoprivrede, biti svoj na svome.

“I sada živim na selu i aktivno se bavim poljoprivredom. Moj radni dan počinje u svanuće a završava se nekada i do kasno u noć dok se sav posao na imanju ne završi. Ništa mi nije teško da radim, ali ne volim da muzem krave, više volim da sam na njivi i da se bavim gajenjem biljaka. Ne bih napustio ni imanje, niti selo. Ne bih menjao tri Beograda za moje selo. Ne volim život u velikom gradu, ovde je sve mirnije, ljudi su druželjubivi. Sebe za deset godina vidim na traktoru, kao pravog srpskog seljaka koji voli svoju zemlju da obrađuje”, kaže kroz smeh Ivan Pavlović i dodaje:

“Nažalost, ja znam da sam među retkima. Moja generacija nije spremna da ostane na svojim imanjima, u mom selu svi su van Srbije, niko ne želi da se ozbiljno posveti ovom poslu koji nema ni radno vreme ni godišnja doba. Ne bih menjao svoju zemlju ni za kakva velegradska svetla. Želim da budem gospodar na svoj zemlji a ne sluga u tuđoj. Od poljoprivrede može da se živi ali treba dosta da se radi”.


Objavljeni medijski sadržaj je nastao u okviru projekta “Ram za sliku Negotina”, koji je sufinansiran iz budžeta opštine Negotin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.