Naslovna Krajinske vinjete Dragiša M. Stojadinović – Političar sa kamerom

Dragiša M. Stojadinović – Političar sa kamerom

527
1

Na današnji dan pre 134 godine u Jasenici kod Negotina rođen je Dragiša M. Stojadinović (1886 – 1968), pionir srpske kinematografije.

Dragiša M. Stojadinović 1916. na Solunskom frontu i Reljef Milovana Krstića

Kratko pamćenje, taj usud srpskog naroda, gurnulo je nezasluženo mnoge ljude i događaje u ćošak, pa i zaborav. Među njima je i Dragiša M. Stojadinović, srpski komita, Vitez Karađorđeve zvezde, narodni poslanik, antifašista, fotograf, snimatelj i šef Kinematografske sekcije srpske vojske na Solunskom frontu.

Rođen je 12. maja 1886. godine u Jasenici u kojoj je pohađao osnovnu školu, dok je gimnaziju završio u Zaječaru, studije tehnike započeo je u Beogradu a završio Pravni fakultet.  Aktivno se od 1907. godine bavio novinarstvom i publicistikom, a kao rezervni oficir 13. Pešadijskog puka “Hajduk Veljko” nalazio se u prvim borbenim redovima.

Fotografijom i filmskim snimanjem zadužio je srpsku kinematografiju, ali je njegova celokupna delatnost zbog političkih i ideoloških razloga dugo bila nepoznata i nedovoljno proučena.

Snimio je sve važnije događaje na Solunskom frontu, a nastavio je da snima i posle rata 16mm kamerom stvarajući izuzetno vrednu dokumentaciju. Kamerom je u boji snimio i demonstracije u Beogradu 27. marta 1941. godine.

Veliki zbor Dragiše M. Stojadinovića u Negotinu 1936. godine; Foto: Istorijski arhiv Negotin

Zahvaljujući saradnji koju je sa Jugoslovenskom kinotekom uspostavila tadašnja Ustanova “Mokranjčevi dani” u okviru koje je, jedno vreme, radio i bioskop “Krajina”, 1999. godine svetlost dana ugledala je knjiga “S kamerom i puškom” Stevana Jovičića, istoričara filma i višedecenijskog rukovodioca kinotekinog Filmskog arhiva.

Jovičić je tako, najpre široj negotinskoj javnosti pokušao da približi jednog od njenih zaboravljenih a znamenitih ljudi.

Kako je govorio, a i napisao u uvodu ove knjige, Stevan Jovičić je istražujući arhivsku građu o životu i radu Dragiše M. Stojadonovića, nailazio na suprotna mišljenja savremenika, koji su ga ili izuzetno cenili ili su sasvim minimizirali njegovu ličnost i delatnost.

Ta je ocena uglavnom zavisila od političkih uverenja i moralnih odnosa prema njegovoj posvećenosti borbi za bolji život srpskog naroda.

Otkrivanje reljefa sa likom Dragiše M. Stojadinovića 1999. na zgradi tadašnjeg bioskopa; Foto: Dragoslav Ilić

Te 1999. godine na ulazu u bioskop “Krajina” postavljen je reljef sa likom Dragiše M. Stojadinovića, rad znamenitog vajara Milovana Krstića, inače i autora spomen biste Stevana Mokranjca u centralnom gradskom parku.

Iako je u narednim godinama bilo pokrenuto više inicijativa vezanih za čuvanje od zaborava Stojadinovićevog lika i dela, nažalost ni do danas nije zaživeo filmski festival na kojem bi se vrednovao i nagrađivao rad snimatelja i direktora fotografije.

Vraćanjem “Mokranjčevih dana” i bioskopa “Krajina” pod krov Doma kulture “Stevan Mokranjac”, obeležavanje dana rođenja Dragiše Stojadinovića postalo je tradicionalno i priređivano je u Negotinu i Jasenici. Pa ipak, iz nepoznatih razloga poslednji put ovaj datum obeležen je 2010. godine.

Dragiša M. Stojadinović, reljef na nekadašnjoj zgradi bioskopa; Foto: Zdenka Tomić

Reljef Dragiše M. Stojadinovića na koji danas nove generacije gotovo i da ne obraćaju pažnju još uvek se može videti na zgradi sada već bivšeg bioskopa “Krajina”.

A Stojadinovića smo nekako opet počeli da gubimo iz vida, često zaboravljajući da pored muzičkog genija Stevana Mokranjca, naučnika Đorđa Stanojevića, pionira elektrifikacije u Srbiji, na ponos iz Krajine imamo i Dragišu M. Stojadinovića, pionira srpske kinematografije.

NG Portal i autor ovaj tekst posvećuju i sećanju na istoričara filma Stevana Jovičića (1936 – 2018), dragog i dragocenog saradnika, rođenog takođe na današnji dan, 12. maja 1936.

1 KOMENTAR

  1. Велика су дела овог храброг човека, да би га тако олако заборавили. Захваљујући пре свега његовим фотографијама данас можемо видети аутентичну визуалну информацију која нам дочарава сцене из великог рата. У наставку је само део фотографске активности овог храброг човека командира митраљеског одељења пешадијског пука „Хајдук Вељко” Тимочке дивизије, који је поред свих својих обавеза нашао времена за снимање,. Почетак Великог рата затиче овог храброг Неготинца на месту водника чете. Своју храброст испољује у бици на Церу, одбрани Шапца, отимању Космаја од Аустроугара, ослобођењу Београда, на пиротском фронту учествује у борбама са Бугарима. Када утихну ратна дејства, он узима камеру и снима. Не зна се тачан разлог због чега му је врховна команда одузела филмску камеру, али због тога је горко жалио целим путем при повлачењу кроз Црну Гору и Албанију.
    „Било је веома тешких сцена које је требало снимити“, присећао се касније Стојадиновић. Својом „цајс” фото-камером снимао је целим путем, али није све снимке могао да сачува. Техника је била натоварена на коње и при прелазу албанских река материјал се наквасио, доста плоча је оштећено, део је и трајно уништен, али добар део је овај фотограф успео да преко албанске луке у Валони француским бродом пребаци на Крф. По угледу на организацију француске војске, врховна команди оснива фотографску секцију. Залихе фото-материјала биле су на измаку, а и техника у јако лошем стању. Знали су у команди колико је вешт Драгиша Стојадиновић, те су га ставили у комисију која одлази у Рим да набави опрему и материјал за даљи рад фотографа, филмских сниматеља и уметника. Са њим је у Рим пошао и сликар Љубиша Валић сликар из Пожаревца, међутим, овај уметник је дезертирао и одмах из Рима наставио пут ка Швајцарској. Стојадиновић набавља „цајсове“ фото-апарате, француске кино-камере, пратећу опрему, платна, боје и штафелаје за сликаре. По поврaтку на Крф, команда Стојадиновићу нуди место шефа фотографске секције, међутим, овај храбри човек љубазно захваљује и истиче да не може да остави своје војнике са којим је толико година провео у борбама. Свој пук налази на Могленској равници, да би потом хитно био пребачен на горничевске положаје према Битолу, где је у борбама са Немцима рањен у ногу. Сада није имао избора већ као рањеник прихвата понуду и заузима место шефа фотографске секције, кинематографске и уметничке при штабу врховне команде, која се у то врема налазила у Солуну. Једанаест фотографа у секцији, углавном професионалаца, имало је задатак да настави са снимањем борби на Солунском фронту и активности у позадини. После пробоја Солунског фронта, овај храбри човек, изванредни уметник и одличан организатор, са својом секцијом враћа се у Београд, где живот наставља бавећи се филмом, новинарством и политиком.

    Какви смо стигли на Крф

    Серија фотографија коју је фотограф снимио одмах по доласку војске на Крф у крупном плану приказује изгладнеле и исцрпљене војнике. Сцене је изрежирала сама ситуација изазвана великом муком и фотограф је само требало то да уочи и пренесе на филмску плочу. Стојадиновић је овде показао своје велико фотографско мајсторство. Овај фотограф је потом израђивао контакт-копије и радио селекцију снимљеног материјала. Фотографије за које је веровао да поседују беспрекорну композицију, тонске квалитете, уметничке и естетске вредности повећавао је и лепио на сиви картон са кратким описом на аверсу.

    Милорад Дрча фотограф

Ostavite odgovor na Милорад Дрча Odustani od odgovora

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.