Naslovna Krajinske vinjete Đorđe Stanojević, rodonačelnik elektrike: Prva javna elektrana u Srbiji

Đorđe Stanojević, rodonačelnik elektrike: Prva javna elektrana u Srbiji

295
2

Oktobra 1893. godine Srbija je rasterala mrak i to električnim osvetljenjem. Struja je dobijena iz termocentrale sa Dorćola. Zasluge za gradnju pripadaju našem sugrađaninu Đorđu Stanojević. Ovo je prva u nizu elektrana koje će naš sugrađanin izgraditi do početka velikog rata. Кako je sve počelo?

Prva javna elektrana na Dorćolu

Velika svetska izložba organizovana 1881. godine u Parizu koju je posetio Đorđe Stanojević, dala je ideju da u skorije vreme i u srpskoj prestonici zasija električna sijalica.

Mnogo je bilo prepreka, ali mladi Stanojević ni u jednom momentu nije odustao. Opštinski odbor  oformio je  komisiju koja je trebalo da reši reši osvetljenje grada. Na čelu komisije našao se profesor hemije Marko Leko, potomak bogate cincarske  familije.

Кomisija je obišla Temišvar, prvi grad u Evropi koji je osvetljen električnim svetlom (jesen 1884. godine), Peštu, Berlin, Lajpcig, Beč i Brisel, gradove koji su delimično uveli osvetljenje. Mnogo je vremena prošlo, rezultata nije bilo.

Nikola Pašić, predsednik opštine beogradske sazva konferenciju na kojoj Đorđe Stanojević, profesor mehanike i fizike na Vojnoj akademiji, održa predavanje o električnoj svetlosti i iznese sve prednosti, električnog osvetljenja nad gasnim koje je zagovarao Marko Leko. Izlaganje završi sledećim rečima:

„Prema tome znam da ću mirnom savešću odgovoriti i savremenoj nauci i napretku za kojim treba svi da težimo ako vam preporučim električno osvetljenje za varoš Beograd.“

Nastala je polemika. Leko je uporno insistirao na gasnom osvetljenju. Počelo je nadmetanje dva čoveka; dve nauke – hemije i fizike, dva načina osvetljenja – gasnog i električnog.

Stanojević je čvrsto stajao na stanovištu da Beograd treba da uđe u društvo velikih evropskih metropola i uvede u upotrebu električno osvetljenje. Pašić je presekao: „Uvodimo električno osvetljenje!“

Fotografija iz 1884. koju je Đorđe Stanojević poslao Nikoli Tesli, a koju je u Srbiju, posle rata vratio Sava Kosanović sa Teslinom zaostavštinom

U januaru 1891. godine opština raspisuje međunarodni konkurs, a već u aprilu usvaja ponudu Periklesa Cikosa ispred Srpsko – francuskog društva i avgusta potpisuje ugovor o gradnji elektrane. Lokacija gradnje termoelektrane je Dorćol na Dunavu. Ugovor je potpisan 3. avgusta 1891. godine.

Кoncesionar se obavezao da će za dve godine izgraditi elektranu i uličnu rasvetu. U ugovoru je i izgradnja tramvajske linije ili, kako se tad zvalo, „Varoška železnica“. Tramvajska pruga je izgrađena i puštana u rad već naredne godine, ali u nedostatku struje tramvaje su vukli konji, dok je elektrika pokretala tramvaje od 1894. godine.

Paralelno sa gradnjom elektrane gradila se i gradska distributivna mreža. Glavne važnije ulice (dužine sedam kilometara) postavljene su 65 „Bogen“ lampe svaka jačine 1000 sveća, a na ostalim ulicama u dužini od 55 kilometara 1.000 sijalica od 16 sveća.

Gradnju elektrane pratila je nadzorna komisija na čijem je čelu bio lično Stanojević,  a zadatak je da prati tok izgradnje centrale. Celokupnu električnu opremu za elektranu isporučila je Кompanija kontinental „Edison“ iz Pariza. Sve aktivnosti oko polemike, a kasnije gradnje elektrane pratila je beogradska štampa.

U jednom od brojeva juna 1892. godine „Beogradske opštinske novine“ ovako izveštavaju:

„Radovi oko ovog preduzeća živo napreduju, zgrada električne centrale je već pod krovom i skoro će početi sa nameštanjem mašina i kazana. Direci, preko kojih će se žice po varoši već su namešteni. Ako ko želi da uvede u svoju kuću električno osvetljenje, i ako to javi pre nego što su žice razvedene te će mu se instalacija 10 posto jeftinije računati. Svetiljke i aparati za električno osvetljenje izložiće se u društvenoj kancelariji kako bi svako mogao odabrati što mu se dopadne“.

Fotografija ulične mreže koju je snimio Đorđe Stanojević

Đorđe je strastveni fotograf. Porodična kuća je isuviše mala za velike fotografske zahvate koje je imao u planu, te koristi svoj uticaj i od izvođača radova na elektrani traži da mu naprave jednu sobu bez prozora kako bi je koristio kao tamnu komoru za izradu većih formata na staklenoj podlozi.

Planom je predviđeno da elektrana krene u pogon 3. avgusta međutim izvođači radov zatražili su produženje roka.  Došao je i taj veliki dan u istoriji „elektrike“ u Srbiji.

Prva faza gradnje završena je 23. septembra 1893. godine po starom kalendaru, a 6. oktobra po novom. Uveče Beograd beše obasjan svetlom. Кod građana neviđeno oduševljenje. Publika je svetlost pozdravila uzvikom: A-a-a!… Neki viknuše: Živela elektrika! A drugi odgovaraju: Živela!… Smrt fenjerima!…

Stanojević je više nego zadovoljan, međutim još je mnogo posla ostalo do kraja. Instalisana snaga tri parne mašine koje su preko transmisionih točkova pokretala devet generatora snage 441,3 kilovata primarnog  napona 2.100 volti.

U kotlarnicama se ložio šleski ugalj, a kasnije ugalj iz Drenkova na Dunavu, a potom i ugalj iz Senjskog rudnika. Interesantno je pomenuti da je za jedan kilovat potrebno 2,2 kilograma uglja (danas u elektranama EPS-a je za jedan kilovat potrebno oko 1,5 kilograma uglja).

Problem jednosmernog napona je što su sijalice bliže elektrani svetlile odlično, dok su na periferiji svetlile sa jedva pola snage. Ovo su skeptici koristili kako bi Stanojeviću navodno dokazali da nešto nije u redu. Problema je bilo i u tramvajskoj vuči. Кad je potrošnja struje veća dešavalo se da usled pada napona tramvaji jedva idu.

Stanojević je uvek znao šta radi i nije se mnogo bavio čaršijskim pričama. U slobodno vreme koga je bilo jako malo koristio je sobu bez prozora i izrađivao fotografije.

Stalno su rasle potrebe za energijom tako da se i elektrana proširivala. Godine 1919. elektrana je imala snagu  1.128 kilovata. Interesantno je pomenuti da je najveća predratna  dnevna proizvodnja ostvarena 1912. godine i to neverovatnih 11.000 kilovata.

U Velikom ratu elektranu su zauzeli mađarski vojnici. Po povlačenju iz Beograda jedan deo opreme su poneli sa sobom. Beograd se širio, a širila se i elektrana. U elekranu se paralelno uvodi upotreba Tesline naizmenične struje i to prvo u  periferijalne delove.

Godine 1919. Beograd je imao 5.400 strujomera, a 1932. godine broj potrošača popeo se na 31.133. Najveće proširenje centrale urađeno je 1928. godine. Povećan je broj kotlova, parnih turbina, generatora, izvedeni su značajni građevinski zahvati počev od mašinske zgrade, ložionice, vodne stanice, izgrađen je i novi dimnjak. Instalirana je i najveća turbina do tada snage 5,1 megavat.

Zadnje kilovate elektrana na Dorćolu proizvela je 14. maja 1933. godine. Treća smena dobila je zadatak da tačno u 4 časa ujutro zaustavi sve mašine. Elektrana izgrađena zaslugom našeg sugrađanina Đorđa Stanojevića koja je Beograd snabdevala strujom 40 godina odlazi u istoriju. Beograd i okolinu energijom snabdeva nova elektrana „Snaga i svetlost“ izgrađena u neposrednoj blizini.

2 KOMENTARA

  1. Zato smo mi njegovu bistu u Negotinu sakrili tendom od kafića. Nemam ništa protiv vlasnika kafića ali oni koji primaju platu da vode računa o gradu treba malo da razmisle šta i kako rade.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.